Политика додељује Нобела

ПОЛИТИЧКА "арома" јавног ангажмана оснивача Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, номиноване за Нобелову награду за мир, није препрека за стицање тог признања. Штавише, на рачун Нобеловог комитета у Ослу последњих година пљуште оптужбе да иза већине награђених миротвораца заправо стоје отворени политички интереси западних сила.

Прочитајте још: Подржава ОВК, сада јури "Нобела"

Процедура предлагања, критеријуми за избор добитника и селективан приступ биографијама лауреата чине да се то некада реномирано признање неретко претвара у сопствену супротност. У прилог тој тези наводи се и чињеница да је већ трећу годину заредом кандидат Доналд Трамп, и то увек са истим образложењем, да је привржен идеологији борбе за мир помоћу силе.

Прочитајте још: Кандићева: Диковић недостојан своје функције

Без преседана, према мишљењу многих, било је додељивање признања за мир финском дипломати и некадашњем специјалном изасланику УН за Косово Мартију Ахтисарију 2008. године. То признање протумачено је као посебна бенефиција заслужена радом на томе да јужна српска покрајина стекне независност упркос системском кршењу међународног права. Нобелова плакета завршила је у Ахтисаријевим рукама упркос открићу немачке обавештајне службе БНД да је фински дипломата примио новац за лобирање за независност Косова.

Низ контроверзи настављен је и 2009. године, када се плакетом са Нобеловим ликом окитио Барак Обама, "за изузетне напоре да ојача међународну дипломатију и сарадњу међу народима, као и због рада на стварању света без нуклеарног наоружања". Он је награђен на почетку свог мандата, који је, између осталог, обележен и многобројним војним операцијама у Ираку, Авганистану, Либији... Није за заборав ни да се две године раније међу светским миротворцима нашло и име Ала Гора, потпредседника САД у, за свет неславној, ери Била Клинтона.

Таква селекција кандидата основ је да осведочени борци за мир и равноправност дигну глас против Нобеловог комитета, указујући на то да је највећи број признања додељен мимо последње воље Алфреда Нобела.

То сматра и Фредрик Хефермел, чувени норвешки публициста и правник, дугогодишњи лидер Норвешког савета за мир и потпредседник Међународног комитета за мир. Према његовој оцени, до Другог светског рата награда је и имала неког смисла, а после тога је проценат награда додељених у складу с последњом Нобеловом вољом пао са 85 на 45 одсто.

Најскандалознијим одлукама о награди Хефермел сматра оне додељене Јасеру Арафату, Шимону Пересу и Јицаку Рабину (1994) и Хенрију Кисинџеру (1973).

НОМИНОВАНИ И БРИСЕЛСКИ ПРЕГОВАРАЧИ

ПРАВО номиновања за Нобелову награду за мир има широки круг међународних организација, института, академских институција и влада. Амерички конгресмен Елиот Енџел, који стоји и иза Наташе Кандић, за ово признање пре пет година номиновао је високу представницу ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон, Хашима Тачија и Ивицу Дачића. Плакета је те године по одлуци жирија Нобеловог комитета отишла у руке Организације за забрану хемијског наоружања.