Треба ли мењати образовни систем: Има знања и без досаде

ШКОЛА је деци неописиво досадна - изјавила је на последњој седници Националног просветног савета председница овог тела проф. др Десанка Радуновић. Са њом би се сложио и највећи број ђака и родитеља. Мада, мишљења стручњака су подељена. Многи кажу да без досаде нема ни знања.

Многобројна психолошка истраживања кажу да је досада једно од најчешћих осећања код деце. Једни за то оптужују досадно градиво, други незаинтересоване наставнике, трећи лоше опремљене школе, а четврти родитеље који деци нису изградили осећај одговорности и радне навике.

Да је досада један од честих атрибута који деца додељују школи слаже се и Вигор Мајић, директор Истраживачке станице „Петница“, у којој се озбиљна знања стичу другачије него у школи.

- Осим досаде, ту су и осећања страха, треме, несигурности. Све би то требало да забрине педагоге и психологе који су дуги низ година укључени у дизајнирање школских наставних програма - напомиње Мајић. - Имам утисак да се ситуација не поправља, већ се, напротив, погоршава.

Он објашњава да у већини школских предмета наставни садржаји нису сами по себи досадни, али да недостаје инвентивност наставника. Тако извор досаде и немотивисаности ученика проналази у методама рада.

- Деца по својој природи желе да буду активни и час је одлична прилика за то, али је типични школски шаблонизован - појашњава наш саговорник. - Ученицима мора да се омогући да се крећу, да размишљају, да сумњају, да постављају питања, да предлажу. Све би то наставници требало да знају, јер су то учили током педагошког образовања. Но, сама организација наставе, административни захтеви чине да они немају много мотива да се тиме позабаве.

Да би неке ствари требало мењати у школи слаже се и проф. др Радован Антонијевић, директор Института за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Он сматра да су школски садржаји преобимни и да то највише „гуши“ децу.

- Требало би растетерити садржаје предмета које деца уче у школи - напомиње проф. Антонијевић. - Ваљало би и осмислити што више занимљивих активности, које су у складу са интересовањима ученика, да се, рецимо, у што већем обиму уведе учење путем открића, проблемски оријентисана настава и да на часовима буде више интеракције.

Са друге стране, психолози сматрају да школа и треба да буде помало досадна, јер без тога нема озбиљног учења. Школски психолог Весна Јањевић Поповић напомиње да је природно и добро што и одрасли целог живота гаје радозналост и склоност ка игри, али исто тако код деце треба развити дозу озбиљности.

- Развој способности подразумева и развој одговорности. Тако и сасвим малу децу треба учити да допринесу животу своје породице, да добију неко ситно задужење за које ће бити одговорни - каже наша саговорница. - Тако их вежбамо да, када уђу у школу, издрже и ситуације које нису увек забавне. Школа има простора да развија

Зоран Миливојевић, психотерапеут, сматра да се последњих година васпитање доживљава тако да децу треба само усрећивати и чинити да се пријатно осећају. А заправо, када се на време не привикну на обавезе, нису спремна за школу.

- Требало би да родитељи пре школе науче децу да боље подносе досаду, односно да сама себе забављају - сматра Миливојевић. - Један део учења може да буде кроз игру, али велики део подразумева да дете савлада непријатност и да развије радне навике. Потребна је равнотежа та два модела. А то што деца доживљавају школу као досаду, много је више проблем те деце која долазе неприпремљена.

УЧИОНИЦА КАО ИНСПИРАЦИЈА

ДИРЕКТОР истраживачке станице „Петница“ наводи пример школа на Западу, где су учионице живописније и препуне садржаја који инспиришу децу.

- Ученици се на часу крећу, раде у групама, решавају проблеме, добијају изазовне задатке за рад ван школе и код куће - не задатке за писање у свесци, већ задатке да нешто виде, проуче, опишу, закључе - говори Мајић. - Тамо је циљ да школа буде доживљај и то изазован, али тамо је, и неупоредиво лакше да наставник добије отказ.