Пирот: Породица Сурланджис - чувар грчког гробља

За породицу Сурланджис из Пирота, слободно се може рећи да су фамилија са две отаджбине: Србија, у којој живе, и Грчком, одакле су пореклом. Ови угледни Пироћанци деценијама брину о споменику који повезује две земље и два народа. О грчком војничком гробљу у Пироту које је настало у годинама после Првог светског рата и у ком почивају остаци 358 грчких војника и официра, који су крајем Великом рата страдали у околини Пирота.

Аманет су наследили од једне Гркиње, Катине Левандис, која се током Првог светског рата, као болничарка, заљубила у пиротског наредника Јована Станковића, да би се после „размирице“ удала за њега и постала пиротска снаха. Јован и Зоран Сурланджис, са породицама су и ове јесени уз високе војне и државне званичнике, били на комеморацији крај монумента од белог мермера, који симболизује страдање грчких војника у пријатељској Србији, њиховој новој отаджбини.

- Катина Левандис је умрла 1973. године и од тада смо практично ми преузели бригу о овом споменику. Најпре наш отац, који је пореклом Грк, а затим, после смрти мајке, брат Зоран и ја. Знам да ће ову несвакидашњу традицију, која обавезује, преузети наши потомци, који су са нама овде почели да долазе од кад су проходали - каже Јован, који има два сина.

Млађи брат Зоран има једног сина. Каже да редовно обилазе споменик и гробове мртвих ратника, који су сахрањени крај споменика 7.610 Пироћанаца, страдалих у истом рату. Највећи број Грка који је те 1918. године од зиме и болештина страдао у околним пиротским селима је из Патраса. Он се враћа на причу о Катини Левандис, која је формирала гробље и на обавезу сваке врсте према тој жени, али и ратницима.

- Као пиротска снаха, Катина је годинама сакупљала остатке својих и наших земљака по околним селима: Темској, Суводолу, Гњилану... На крају је формирала војничко гробље, а ондашња држава је тај комад земље поклонила Грчкој у знак захвалности због заједничког учешћа у рату и заједничке борбе.

БРИНУ И МЕШТАНИ

КРСТОВИ споменика у облику слова „Т“ направљени су од белог грчког мермера, који је за ту прилику допремљен из наше постојбине. За похвалу је и однос мештана према овом споменику. Овде долазимо деценијама, али не памтим да је некада, било чиме споменик наружен - закључује Зоран Сурланджис.