Ин мемориам: Богдан Богдановић

СВАКО је имао свој став о Богдану Богдановићу. Никога није остављао равнодушним. Многи ће га памтити само као ванвременског архитекту, уметника и филозофа, други ће се сећати његовог отпора Милошевићу и текстова у западној штампи у којима је критиковао, без резерви и ограда, готово све што се дешавало у Србији.

Рођен је у Београду 20. августа 1922. Као велики таленат, а потом и доказани градитељ, постаје професор Београдског универзитета 1973. године. Први човек главног града Југославије био је од 1982. до 1986. и ван граница СФРЈ постао је синоним за меморијалну архитектуру, посебно спомен-обележја жртвама фашизма у Другом светском рату. Најзначајнији споменици Богдановића налазе се у Београду, Прилепу, Мостару, Крушевцу и, свакако, најпознатији „Камени цвет“ у Јасеновцу.

Поштоваоци његовог дела тврдили су да Богдановићеви споменици извиру из самог пејзажа и да су целина са окружењем у којем се налазе. Дивили су се његовом индивидуализму и непристајању на трендове и актуелне стилове. Опоненти су, међутим, тврдили да је „дворски“ архитекта.

У „годинама расплета“ напустио је САНУ. Активан у „Београдском кругу“, понавља да Србијом владају „русофили, тачније, тамјанофили“.

Од члана Централног комитета СКС, после Осме седнице, полако постаје - дисидент.

Власт му одузима Летњу школу архитектуре у Малом Поповићу и Богдановић је, каже, био приморан да напусти земљу и пресели се у Беч као политички емигрант. На позив књижевника Мила Дора, пријатеља из гимназије, од 1993. са супругом живи у Бечу.

После пада Милошевића вратио се у Београд, али само на кратко. Говорио је да Београд више није онај стари, већ да је „поразан, страшан, суров и мононационалан“.

ОРДЕН

За 80. рођендан председник Аустрије је одликовао Богдана Богдановића Орденом части Првог реда за уметност и науку.