ПРВИ пут у својој седамдесеттрогодишњој историји Кан овог 12. маја није постао светски центар филмске уметности, због пандемије короне чувена фестивалска Палата донедавно је служила као карантин за смештај канских бескућника, а ова тишина на Кроазети испунила је носталгијом и тугом читав филмски свет. У том времеплову пуном сентимента важно место за југословенски и српски филм има 1980. година, када су једним од најпрестижнијих и најгламурознијих црвених тепиха прошли редитељ Горан Паскаљевић, сценариста Душан Ковачевић, глумци Милена Дравић и Љуба Тадић, продуцент Дан Тана, освајајући Кан филмом "Посебан третман".

То је после дуго година био и први домаћи филм у главној канској конкуренцији - Милена Дравић је у фестивалској Палати примила специјалну награду за најбољу епизодну женску улогу, од жирија којем је председавао славни Кирк Даглас, и до данас је остала једина глумица са овог простора која је награђена у Кану. Четири деценије од филма "Посебан третман", како, за "Новости", каже Душан Ковачевић, њему "никако не иде у главу".
ЛЕГЕНДАРНИ ГЛУМЦИ И ПАСКАЉЕВИЋ и Душан Ковачевић, како истичу, памтиће овај филм по екипи легендарних глумаца - Душици Жегарац која је за своју улогу освојила Златну арену у Пули и Сребрну медаљу CIDALC, Данилу Бати Стојковићу, Петру Краљу, Бори Тодоровићу, Велимиру Бати Живојиновићу, Павлу Вуисићу, Милану Срдочу, Душану Јанићијевићу, Радмили Живковић, која је у Нишу добила награду за епизодну улогу.
- Бата је упамћен по оном чувеном скакању у огромну криглу која је могла да пукне, али је био упоран да се та сцена сними, иако је могло да се деси и да погине - каже Ковачевић.

- Када данас гледам тај филм, видим га као да је сниман пре неколико година, и никако не могу да се отмем утиску да већине људи који су учествовали у његовом стварању више нема. То ми никако не иде у главу, као ни чињеница да је од канске премијере "Посебног третмана" прошло четрдесет година. Између осталог, то је један од три филма са којима сам као сценариста био у Кану, и надам се да ћу бити још који пут - каже Ковачевић, наводећи да је сценарио настао по његовој драми "Шта је то у људском бићу што га води према пићу".

Драму је Ковачевић написао 1976, служећи војску у Сомбору, по наруџбини Сомборског позоришта, где је премијерно изведена. Та тема о лекару који лечи људе од алкохола, према његовим речима, осамдесетих година је постала основа за рад на филму "Посебан третман". Радња се догађа у болници за принудно лечење алкохоличара, у којој др Илић спроводећи свој "посебан третман" над пацијентима (физичке вежбе, дијете јабукама, исцелитељско дејства Вагнерове музике и психодраме), заправо изражава своју деспотску личност такође начету алкохолом, склоност ка тиранији и манипулисању људима.

- Ова прича је метафора о моћи, и о једној врсти робијашког живота, а комунизам јесте врста робије, без обзира на наша носталгична сећања јер смо тада били млади, па нам је због тога било лепо. Али, ако се сетимо неких људи, почевши од Борислава Пекића који је пет година провео у Сремској Митровици и осталим казаматима, па надаље, видимо да се у неким периодима кроз демократску и слободарску творевину друге Југославије, за једну реченицу могло робијати, без пардона - истиче Ковачевић, који је за овај сценарио награђен на фестивалу у Врњачкој Бањи.

Успеху филма "Посебан третман", екипа која га је стварала, надала се већ од самог почетка.

Бернардо Бертолучи

- Кад смо Паскаљевић и ја сели да се договарамо, и када је у целу причу као један од продуцената ушао и наш велики пријатељ Дан Тана, онда смо, наравно, имали амбицију да направимо озбиљан филм. Дан Тана је у Кану приредио свечаност на којој су били многи важни људи из света филма који су Милени Дравић честитали на награди, а сазнао је да је и Љуба Тадић био у номинацији за награду за најбољу мушку улогу, и да је са само једним гласом мање изгубио од Мишела Пиколија - каже Ковачевић.

Редитељу Горану Паскаљевићу, поред великог успеха у Кану, "Посебан третман" је донео номинацију за Златни глобус у Лос Анђелесу и Златну арену у Пули за најбољу режију, велику пажњу критике и публике на фестивалима у Њујорку, Лондону, Сиднеју, Ваљадолиду.

- Сећам се да смо доста времена провели, уз помоћ Филипа Давида, да дођемо до финалне верзије сценарија која се на крају доста разликовала од позоришног комада - каже Паскаљевић. - У тој фази рада у пројекат се укључио Дан Тана, независни амерички продуцент. То је посебно охрабрило Душка и мене, да се неко из Холивуда интересује за наш филм. Када је "Посебан третман" био изабран за Главни програм Канског фестивала, нашој радости није било краја, али је кратко трајала. Пред сам пут југословенске делегације у Кан, умро је друг Тито. Из Министарства за културу, уз "подршку" неких наших "брижних" колега, стигао је предлог да се наше присуство у Кану откаже, "у знак жалости за вољеним председником".

Сцена из филма “Посебан третман “

Према Паскаљевићевим речима, он је тада предложио да ипак иду на фестивал, и да тамо, на Кроазети, "демонстрирају" своју дубоку "ожалошћеност" - да цела југословенска екипа буде у тамним оделима и са златном значком на реверима, на којој је Титов потпис, што је и прихваћено.

- Једне вечери, ушетао сам на терасу чувеног хотела "Карлтон", где сам срео Бернарда Бертолучија који је испијао шампањац са неким друштвом. Позвао ме је за сто, пошто смо се познавали одраније, и одмах је приметио значку на мом реверу. Када сам му објаснио да је то Титов потпис, замолио ме је да му поклоним. Касније, на Кроазети ме је срео шеф наше делегације, иначе партијски апаратчик, који је дигао панику што шетам без значке. Није ми веровао да сам је поклонио Бертолучију, за кога није био баш сигуран да зна ко је то - каже један од наших најуспешнијих редитеља у свету.

Редитељ Горан Паскаљевић Фото А.Стевановић

У стилу Питера Селерса, шеф делегације се прошуњао поред стола за којим је седео Бертолучи, а у повратку је Паскаљевића потапшао по рамену и позвао га да сврати са њим у његов хотел.

- Тамо је из кофера извадио прегршт значки са Титовим потписом, са задатком да их по Кану делим познатим личностима које сретнем. Његов "генијални" предлог смо залили домаћом шљивовицом коју је понео из Београда, од које је убрзо заборавио на Титове потписе у мом џепу - сећа се Паскаљевић Кана од пре четрдесет година.

Паскаљевићев филм изазвао велику пажњу у Кану

СКРИВАЊЕ У ШИФРАМА

У КОМУНИЗМУ се лако робијало и због једне реченице, наводи Ковачевић, па су се људи скривали иза метафора, у шифрама песама и прича по којима су снимани филмови.

- По том принципу "причаш једно, мислиш друго", а гледалац то разуме, настали су велики филмови. Најбољи пример тога је чешка кинематографија, која се после доласка демократије никада није опоравила. Ми смо ту били негде на периферији, али са сличним забранама - ако поменеш господара и вођу племена, настрадао си истог тренутка - истиче Душан Ковачевић.

Сценариста Душан Ковачевић