ТВ КРИТИКА: Дубока историја Истог

РАЗЛОЗИ фасцинантног успеха "Јужног ветра" (завршну епизоду серије гледао је у прошлу недељу сваки други гледалац РТС!) нису само у вешто увезаној драматургији и супериорној режији, који заједно полазе од једног модерног схватања динамике филма, нити у сјајним глумцима, које предводи протагонист нашег времена Милош Биковић, нити у полифоној рок вертикали режије звука, него и у дубоким коренима нашег понашања, у прастарој балканској традицији. Митски херој, сапет концима судбине и предодређен злом, пробија се према нама још од хомерског доба. Он је кажњеник богова, који му не дају да оствари обичну људску срећу, већ га изнова бацају у нова искушења и нагоне на нове злочине; њима (тим злочинима) предодређена је херојева судбина, којој не може умаћи. Тако вековна митолошка матрица досеже од античке трегедије до нашег суровог и сваким насиљем обележеног доба и функционише у новом, постмодерном наративу. Двадесет први век обезбеђује спектакуларне технолошке предности у свету терора, моралног суноврата и серијских убистава: ту је ватромет специјалних ефеката и "зид смрти", по коме гања своје аждаје (анти)херој "Јужног ветра", Петар Мараш.

Изузетно је и то што Мараш има и филмску традицију и то домаћу, која сеже до Живојина Павловића и његове метафоре "Зида смрти". У суштини, матрица "Јужног ветра" лежи у једном много старијем отиску, који је Павловић оставио у свом првом филму "Повратак" (1966), који је, истовремено, родоначелник тзв. црног таласа и прва велика улога Бате Живојиновића. Батин "Ал Капоне", рођен у периферијским уџерицама око Црвеног крста и на дорћолској јалији, прича је тачна, изворна, настала средином педесетих у исповести "вечитог робијаша" Саве Јокића, које се Павловић некако домогао и којој поштено приписује сав свој успех. "Петар Мараш" је син (или можда унук) београдског "Ал Капонеа", трагичног антихероја друштвене маргине, који излази из затвора са идејом да се окане злочина и започне поштен живот. Оба јунака неће старо друштво, хоће "бољи свет", желе децу, породицу, дом. Али ту су богови у лику Службе, којима не треба поштен грађанин, него доушник, сарадник и "заштићени сведок". Као хомерски хероји, обојица су предодређени злом судбином, доживљавају слом и враћају се у подземље, где их чека "дубока историја Истог" (Ролан Барт). Само што је друго време, што не севају више песнице и понеки нож, него Београдом праште хеклери и тутње хеликоптери. Наше време је далеко суровије, него Павловићево и Јокићево, иако би се трагови неког романтизма могли пронаћи на обе стране.

Између Жике Павловића и Милоша Аврамовића стоји Копола, тачније, његов млађи Корлеоне. Мајкл испрва има исту идеју: изаћи из света злочина, претворити се у Нешто Друго, напустити малигни фатум очева и дедова; једну криминалну империју злочина претворити у дигитални кластер, плаћати уредно порез и градити личну срећу. Не може. Стара матрица мора се испунити по прописаном редоследу, како је опевао Орфеј, а описао и утврдио Аристотел: завртеће се поново "зид смрти" Жике Павловића, суштинска метафора једне тешке и непромењиве социјалне статике, из које мрдања нема. У филму, ту "статику" изражавају два велика филмска знака, Бата Живојиновић и Ал Паћино и један који то тек постаје, Милош Биковић.

Павловић је имао проблема са нимало митолошком Службом и њеним митским шефом Пенезићем. У филму "Повратак", милиција на крају убија "Ал Капонеа", што је било светогрђе и што Крцун није хтео да допусти ни по коју цену. Милиција је била наш чувар и (велики) брат. "Милиција Петра Мараша" није ни чувар, ни брат, него саучесник злочина и организованог криминала. Чауши истог великог шефа (међу којима је био и сам Марашев отац "Лаза", одлични Диклић), сада су босови нарко-ланаца, који раде са Боливијом и Авганистаном и преко лешева згрћу милионе. Помало је невероватно да у нашем времену још постоје и дишу негдашњим идеолошким набојем (зову се "Црвени", носе лењинске "фурашке" и диве се совјетском филму "Пастир Костја"!). Штавише, они су друштвена сила која нам, из закулисе, кроји капу и дан-данас. Ти џепови прошлости толико су урасли у наше друштвено ткиво, да у серији одржавају ону "дубоку историју Истог" и функционишу као метафора, макар и да су знаци једног бившег времена. Зато је понешто на крају "Јужног ветра" и остало нејасно и недоречено, можда и неразумљиво млађим нараштајима, али не мора се баш све рећи; аутор је тај који одређује меру.