Филмска критика: Откривење са потписом Тарковског ФЕСТ 2020.

Фест '20 је двоструко у знаку филма о Тарковском: син даје омаж оцу, као што је случај и у неким другим филмовима. И друго, цело ово издање стоји некако у знаку Откривења: почиње апокалипсом Тарковског а завршава финалном верзијом Кополине "Апокалипсе". И Џим Џармуш даје допринос апокалиптичном осећању света у својој зомби-пародији "Мртви не умиру", посвећеној устајању мртвих из гробова у долини смрти Сентервила, негде у глувој "унутрашњој Америци", која је, не случајно, постојбина филмског жанра о мртвима који не умиру. И све се то некако стекло у заштитни знак 48. Феста да нас подсети да заиста живимо у "последњим временима", која је прорицао и описивао један од највећих филмских аутора класичног филма, Андреј Тарковски. О завршници целог његовог опуса (који, иначе, прожима осећање "парусије", тј. другог доласка Исуса Христа на крају времена) у свом филму "Приношење жртве" говори узвишеним језиком сам Тарковски у близини острва Готланд у Шведској, које стоји наспрам његове митске Русије. Он осећа близину Русије и обраћа јој се на растанку. Ту, на месту радње свог последњег филма, велики редитељ изриче последње у низу својих "аграфа" и "логија", сажетих порука о свету и филму, које је скупио његов син и сложио у неку врсту сакралног документа на граници апокрифа и јеванђеља. Зашто сакралног? Зато што је површна и снобовска Европа још за живота прогласила Тарковског месијом, инкарнацијом бога и онда стала да га бесконачно цитира и, углавном погрешно, проповеда. Допринос Тарковског сина је другачији: ова збирка изрека заиста потиче од Тарковског оца, а у вредносном смислу представља најужи избор његових кључних схватања.

Прочитајте и: Razočarana publika na Festu: Iz TEHNIČKIH RAZLOGA otkazan „Greh“ Končalovskog

Она полазе од његовог дубоког убеђења да се уметност и религија једна у другој растварају, те да се коначни циљ уметности састоји у томе да постане вид религије, хришћанске и православне, као у "Андреју Рубљову" или западне, као у ренесансној перспективи ("Огледало", "Носталгија"), што је битно другачији поглед. Тарковски је космополит и хуманист који се поставља између Истока и Запада, и то у пејсажима Лација, Тоскане и Марке, затим и на северу (у месту Нерсхолмен, јер су му шведске војне власти забраниле приступ на Фаро!), али на крају ипак даје предност православној икони и својој древноруској културној баштини. Јер будућност је само у Русији, која се обраћа Богу, каже Тарковски. Цело његово схватање филмске уметности почива на феномену унутрашњег обраћања Богу: филм је молитва, како каже и наслов самог филма. Такво посвећење не налазимо игде у западној традицији филма, чак ни код Бресона, оно је збиља само руско, део дубоког и разуђеног руског боготрагалаштва у укупној пројави живота.

Будући да је филм једина уметност која може да фиксира време, трајање је његова права супстанца, а филмска режија је нека врста вајања у времену. Такво схватање лежи у подлози естетике Андреја Тарковског, па и његовог одређења филма као молитве, чиме је "све речено". Тарковски син, дакле, ограничава се само на битне тачке микрокозма Тарковског, с правом изостављајући низ произвољних интерпретација или реинтерпретација онога што је, током свог "јавног живота" изговорио маг уметности филма. Зато је приказивање овог филма на Фесту збиља важан догађај, који обележава наше време и дело великог уметника.