"ТО је то. То је мање више све што смо ми икад знале о себи" је реплика, коју изговара Анђа, на крају драме Ведране Клепице, чији само наслов звучи шаљиво. Ликови, Хана, Маша, Анђа, Даша, Отац, Мајка, Супруг, Докторка, уз још једно драмско лице, паузу, која доноси (онтолошку) тишину, jeсу представници човечанства, погледаног кроз грозну судбину жене. Не и женску судбину, јер у овом другом нема никаквом фатума, та невоља, коју људи изазивају, у "Белим бубрезима" се "догађа кроз неодређена времена и места, сцене су међусобно удаљене километрима, најчешће и деценијама..." Посматран из женске позиције, капитализам, робовласнички, у овом случају, проузрокује не само разлике у класама, него улази и у геном, који разара женско биће изнутра. Борба, трагична је порука ове представе, добра је и пожељна, али, нажалост, потпуно неуспешна, јер од "боркиње" не зависи готово ништа, силе природе (мрачна шума) и друштва (конвенције) управљају њеном судбином.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Изневерена очекивања

Исидора Гонцић, овом, најличнијом од трилогије ангажованих представа које је режирала по текстовима женских аутора ("Спојлери" Марије Огневе, "Страх од лептира" Галине Максимовић) затвара анамнезу унутрашњег конфликта бића под репресијом са спољашњим светом, који се испољава кроз трагање за драмским изразом, који би могао да буде и лековит. У "Белим бубрезима", свако је сваком непријатељ, а помирљивост, пристајање на неодрживу и апсурдну ситуацију је непријатељ свима. Као бумеранг се свака друштвена конвенција разбија о женску главу. У веома значајној кореографији (живота) Игора Коруге препознаје се матрица кретања репресије, која спутава, сапиње, саплиће и, на крају, убија.

Јована Стојиљковић, Драгана Ђукић, Катарина Марковић, Марија Јелић, и Жељко Максимовић /повремено тумачи и женски принцип) врло су се прецизно, до мере хваљеног немачког театра, предали претешком задатку мапирања родног, друштвеног и космичког проблема људског бића, без права и слобода, искључиво позоришним средствима, телом и гласом. Принцип промене, трансформације, напредовања у драмском проседеу, овде је онемогућен и заустављен непремостивом препреком - историјском, а савременом испразношћу и немоћи жене против свих. Футуристичка сцена Милана Миладиновића, и сведени, монохромни, са црвеним акцентима, костим, Миле Миладиновић (са асоцијацијом на "Слушкињину причу" Маргарет Атвуд), као и музика драгоцене Ирене Поповић, помогли су редитељки да компонује антрополошки, а аутентично позоришни есеј о слободи и не-животу без ње. Без срећног краја.