Ове године је јубилеј петстогодишњице од смрти Леонарда да Винчија (1452-1519). Није ни на какав начин обележен код нас, али је сликар Предраг Бајо Луковић (1958) у светским размерама поставио значајну тезу о најважнијој Леонардовој слици. У свету се углавном дешавају понављања, а Луковићево откриће је препознато као оригинално, па ускоро о њему излазе монографије у Италији и код "Службеног гласника". "Мона Лиза", слика Леонарда да Винчија, постала је опсесија и нека врста иконе модерног света којој милиони људи одлазе на поклоњење. Рађена је од 1503. до 1506. године на танкој дрвеној подлози а сликар ју је донео у Француску. Више векова била је непозната, а 1804. улази у Лувр. Захваљујући Француској револуцији, блага тог музеја постала су доступна публици али је Наполеон узео слику и држао је неколико година у својој спаваћој соби. Крајем 19. века украдена је из Лувра, што је изазвало скандал који је потресао високе политичке кругове и парламент, али је дело постало славно. Главни конзерватор Лувра недавно је одбацио предлог да се слика очисти.

Прочитајте још: Изложба поводом осам векова аутокефалности СПЦ: Студеница, на споју Истока и Запада

Сматра се да је Леонардо насликао Лизу Ђерардини, супругу фирентинског трговца Франческа дел Ђоконда. Наводно је пре портретисања изгубила дете, па је велики мајстор доводио свираче и забављаче да би је развеселио. Одатле њен загонетни осмех. На тој слици је Леонардо најдуже радио и она је једина од које се није одвајао цео живот али ју је сматрао недовршеном. Када је угледао портрет своје супруге, фирентински трговац је одбио да га преузме и плати. Прави разлог тог одбијања је изгледа открио београдски уметник.

Прочитајте још: Слике са двора Карађорђевића поново у Народном музеју (ФОТО)

"Кад сам први пут копирао Да Винчијев аутопортрет, учинило ми се као да сам то већ сликао. Између Мона Лизе и њега било је невероватно сличности. Одлучио сам да покушам да их прикажем на једном портрету и све се сјајно уклопило. Није било сумње да је Леонардо иза Мона Лизе сакрио сопствени портрет". Своју хипотезу је развио сликом "Портрет једне тајне" насталој 1982. године.

За Луковићеву слику заинтересовао се проф. др Србољуб Живановић из Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду. Извршио је антрополошку анализу и утврдио да је Луковићево уље веродостојно у научном смислу. Луковићеву идеју да је "Мона Лиза" Леонардов аутопортрет преузела је и Американка Лилијан Шварц. Она је као стручњак за компјутерску анализу и цртач потврдила да је модел за Да Винчијево ремек-дело био сам уметник. Учинила је исто што и наш сликар али је као консултант у At&T Bell лабораторијама имала подршку листа Times у коме је као и у часопису "Уметност и антика" , изнела резултате својих, тачније Луковићевих анализа и не помињући га. Користила је нови компјутерски модел програма за оно за шта је нашем сликару било довољно само сигурно око. Како каже Никола Кусовац, Луковић је леонардовским средствима открио тајну старог мајстора.