ПОГЛЕД ИСКОСА: Социјализација погледа

Једна од најбољих изложби у граду је изложба сликара и цртача Петра Мошића (Београд, 1981). Завршио је основне студије сликарства на Факултету ликовних уметности у Београду и докторске уметничке студије. Овај млади уметник вишеструко је награђиван за особен, публици и критици препознатљив стил, цењен и у иностранству. Једна од последњих награда је Златна палета са Пролећне изложбе УЛУС-а (2016). Учестовао је у међународним пројектима и резиденцијама, као што је Glo'Art у Белгији (2016, 2017, 2018, 2019). Био је члан групе реалистичких сликара и цртача ST.ART. Његови радови су се испрва тешко пробијали на нашој галеријској сцени, био је стално одбијан као изразити мајстор реалистичке фигурације, а сада је звезда у највећем успону, за кога су заинтересовани многи домаћи колекционари.

Размишљајући о његовом опусу, помишљамо на снагу слике и слику снаге. Размислимо најпре о другом делу ове поставке. Шта би била слика снаге? Представа билдера, женске лепоте од које подилази "галванска језа", како би рекао Шарл Бодлер, тај Ахасфер међу критичарима или можда приказ колективне снаге? Петар Мошић је у време напуштања институције породице и замрзавања људских осећања потврдио снагу интиме и блискости, до којих се парадоксално може доћи и преко страха. Зато код њега има напетости, драматичних ликова у контрасветлу, али и смелих визија чисте љубави, девојчице која у наручју држи лане или портрета религиозно занесених, очију барокно упртих нагоре. Сетимо се речи Мајстера Екхарта "Јака као смрт је љубав", а она је и у чувању, пажњи, благости и образима младих девојака црвених као вино.

Прочитајте још - Изложба слика на старој локомотиви

Усамљено у својој генерацији, а можда и у целој новијој српској уметности, појавио се млади а надмоћни сликар, чији је једини циљ да у време распада вредносног критеријума, ништавила ентропије савремене уметности, упркос актуелном иконоклазму, успостави поново вредност лика, а тиме и Прволика. Своју нову изложбу назвао је "Погледи". Он риче као лав у пустињи и све више се у Европи чује његов глас. Сада и овде Петар Мошић предузео је спектакуларни устанак лепоте против ружноће, обрт, измену тока поништења људскости. Он то чини можда само у име детета, а које дете данас није напуштено од својих родитеља? Тај разотуђивач, контраанихилатор, млади мајстор, слика тако да сажима епохе и стилове; његова платна припадају колико италијанском маниризму и европском бароку толико и епохи после постмодерне. Почетак је у историји, у индивидуалном, у лику и телу, а крај у надисторији - у вечном. Слика је архајски екран, прозор у душу. Њој код Мошића претходе сложене припреме супротне гестуалном, акционом и експресивном, али постоји у његовом раду изразита концептуална и теоријска позадина, аутопоетичка елаборација (и у виду предговора у каталогу изложбе), јер како Леонардо да Винчи каже: "Слика је ментална ствар".