ПОЗОРИШНА КРИТИКА - 53. БИТЕФ: Тешко се гради, лако се урушава

ЕЛИТНА ликовна манифестација "Документ" наручила је од француске концептуалне уметнице и перформерке Фије Менар рад "Неморалне приче", чији смо први део, "Кућа мајка" видели на 53. Битефу. Уметница сат и по, пред нашим очима, од картона гради антички Партенон, а када га сизифовски сагради, Бог шаље кишу и све се урушава. Апокалиптична сцена, када, кроз маглу, израња уметница, обучена као Блејд Ранер, из рушевина храма, који је својим рукама, мукотрпно, подигла, достојна је призора из великих Битефових представа, које смо, само њих неколико, заувек запамтили. "Ајнштајн на плажи", Боба Вилсона, на пример.

У Београду је, баш у време трајања 53. Битефа, светска концептуална уметница нашег порекла Марина Абрамовић, са својим перформансом. Помињање "Документа", као наручиоца рада Фије Менар има у основи стално питање, није ли било више позоришних представа за селекцију, или, у светлу потоње информације - није ли, онда, било логично да перформанс Марине Абрамовић, већ (добро) финансиран, уђе у овогодишњи главни програм нашег вољеног фестивала? Појављивање ликовне инсталације на позоришном фестивалу може да буде проширивање значења савремених театарских пракса, сваке године се говори о томе. Али може да се тумачи и као знак да "великог" позоришта више нема толико да би задовољило Битефове критеријуме. Проблематична и, наравно, неистинита теза.

Прочитајте још - ПОЗОРИШНА КРИТИКА 53. БИТЕФ: Осуда ужаса који нам прети

"Кућа мајка" је опомињућа представа, која, изгледа, говори о урушавању света, Европе, Медитерана, нас, свега - перформанс о неумитном нестанку, упркос надљудским напорима да се нешто изгради. Било би превише једноставно, када би напор Фије Менар почивао само на оволико очигледним порукама. Овај ликовни перформанс (коаутор је Жан-Лик Божол) има своју драмску суштину, и то је постао редовни саставни део програма визуелних догађаја.

Драгана Бошковић

Она нас присиљава да, као учесници, не само посматрачи (Битефов имерзивни театар), будемо стрпљиви, тихи, да сопственим менталним напором потпомогнемо грађење, које настаје готово у ваздуху, а гради само једна Амазонка. Учи нас да је сам чин градње наш живот (живот представе) и да, када се тај храм наших менталних упињања, подршке и напора уметнице уруше, под природним силама, видимо лепоту у томе - рушење, које рађа могућност неке нове изградње. То је плод сугестивности, концентрације, умећа Фије Менар, чији продоран поглед, на крају, када се катастрофа већ догоди, говори више од хиљаду прекора.