Галерија САНУ: Љубина дела у својој кући

У ЖИВОТУ не само појединаца, већ и читавих институција, постоје дугови који се морају измирити. Не толико због неког рачуноводственог поравнања наших сујета (тога овде, надам се, нема), већ из потребе да се ствари доведу у неки виши ред, склад и равнотежу, у којој мир налази и онај који дуг враћа и онај који га прима. Хоћу да верујем да овом изложбом, макар и са закашњењем, потребан мир налазе и Српска академија наука и уметности и велики сликар Љуба Поповић, њен члан.

Председник САНУ Владимир Костић овим се речима у среду обратио препуној Галерији, отварајући изложбу слика нашег и француског великана, чији се избор, од 45 врхунских дела, први пут нашао под сводовима Академије, а сачинили су га уметникова супруга Славица Батос и његов велики пријатељ, историчар уметности Никола Кусовац. Уз констатацију да има свест о неспоразумима из прошлости и да сматра провинцијалним да се пред Љубиним сликама тиме бави, Костић је наставио:

- Суштина је у томе да је Љуба Поповић данас тамо где му је место, тамо где припада, у галерији једне од својих кућа, где је неупитан и поштован.

Захваљујући се свима који су учествовали у реализацији поставке, а посебно њеним ауторима, председник САНУ изнео је и лично виђење Љубиних великих формата:

- Гледајући бар неке од његових слика чини ми се да су тако појединачне, изоловане изложбе саме по себи (више слика - више изложби): можете их гледати из даљине, уносити им се у лице, дешифровати са лева удесно, одозго наниже, или обратно, свеједно, да бисте им се и сутра вратили и посветили неком промењеном стратегијом.

Никола Кусовац, Славица Батос и Владимир Костић

Непосредно пред отварање ове за САНУ важне поставке, подсетио је Костић, стигла је вест о смрти другог великана и академика Владимира Величковића, који је, такође, у дугом низу година стварао у Паризу.

- И управо на пресеку та два догађаја са стрепњом се питам да ли је авантура наших сликарских аргонаута (а где тражити златно руно, ако не у Паризу), коначно завршена, док се сви готово колективно, уз лажну буку бубњева и зурли глобализације, враћамо на одобрене територије за припитомљена племена на маргинама званичне цивилизације, полако се мирећи са провинцијализмом (о њему, али и о примитивизму, надахнуто је говорио и Љуба Поповић) и компилацијом као уметничком судбином малих средина. Питам се да ли ће се данас или у будућности нека нова младост усудити да се отисне на пловидбе пратећи своје снове и дрско уверење да им је мисија да их покажу свету - закључио је Владимир Костић.

Пред сновима које је Љуба досањао на својим платнима у среду су се дивили академици, универзитетски професори, колеге уметници, директори културних институција и медијских кућа, галеристи, песници, композитори, глумци, љубитељи сликарства свих генерација.

БЕОГРАД И ВАЉЕВО

САМ Љуба Поповић је умео да се осети повређеним због чудне констатације да у његовом сликарству нема довољно "српског" (ма шта то значило), а заправо је био међу не посебно честим корифејима српског сликарства чија су дела досегла димензије универзалног и који нас чине срећним што је "наш" (мада ће се око тога тек спорити Београд и Ваљево) управо стога што је непорециво светски - рекао је Костић.

СИМОВИЋ: ДОБАР ИЗБОР

ТАЧНО знам све Љубине слике и писао сам о њима, управо о овом великом триптихону, али потпуно други утисак имам сад кад је то овако лепо сложено у овој галерији - рекао је за наш лист песник и академик Љубомир Симовић.

- Није претрпано, добар је избор. Добар је и редослед. Мене су посебно занимале његове слике из педесетих година, оне из београдске фазе, пре одласка у Париз. Њеке од њих сам знао, а неке сам упознао само преко репродукција. Изложба је направљена онако како треба, по највишим стандардима. Љуба би сигурно био врло задовољан.

БЕЋКОВИЋ: ЈЕДНА СЛИКА

ЉУБА се врло рано докопао своје физиономије и као сликар и као личност - казао је за "Новости" академик Матија Бећковић. - Тако да је изгледао на почетку као и на крају, а када се виде све те слике, очигледно је да је стварао само једну слику. Када би се оне спојиле, онда би то било видљивије. Желео је он одавно да има изложбу у Галерији Српске академије наука и уметности. Иако није то дочекао за живота, он и није мислио да ће умрети.

УТИСЦИ

Циле Маринковић, сликар: ПРАВИ ПРАЗНИК

ДАВНО се очекивала ова изложба, ипак дошла је у правом тренутку. Ми смо били велики пријатељи, а о Љуби и мени је много писао његов пријатељ Милан Комненић. Верујем да је ово прави празник за Београд.

Мошо Одаловић, песник: ДОГАЂАЈ ЗА СВЕ

У УКУПНОЈ нашој култури ово је прави уметнички догађај, али и не само за Београд и Србију. Мислио сам да је то нешто форме ради, колико да се окупи, али су изложена изузетно репрезентативна дела.

Слободан Накарада, МСУ: ЉУБА И ВЛАДА

У ИСТОМ дану смо имали комеморацију за Величковића и Љубину ретроспективу. Њих двојица су иста генерација, иста школа, а и Париз их веже... Требало би да му се захвалимо што нам их је сачувао, јер ми то очигледно некада не знамо да урадимо. Младе генерације би требало да науче од Љубе и Владе шта то значи имати визију и како се она остварује.

Моша Тодоровић, галериста: КАО ДА ЈЕ ТУ

БОЖАНСТВЕНО! Мог пријатеља више нема, али сада као да га поново видим. Први пут на једном месту видим оволико његових квалитетних слика. Ово је до сада најбољи избор.

Душан Савић, фудбалер: СПОМЕНИК АУТОРУ

БИЛИ смо толико блиски да сам дошао да гледам слике и ћутим. Имам посебан емотивни доживљај, јер сам га волео као човека и сликара, старијег брата, другог оца. Ово је споменик Љуби Поповићу. Он је то заслужио, Србија је заслужила и САНУ.