Филмска критика: Атмосфера и апсурди града у ноћи

У ПОТРАЗИ за добрим сценаријем понекад заборавимо на чињеницу да београдским таксијима управљају и филмски сценаристи, који никако да дочекају свој "звездани час" (као што је, знамо, случај и у Холивуду, где су многи таксисти перспективни или неостварени аутори филмских бестеселера). Можда зато и посежу за причама из свог живописног окружења, нарочито оног ноћног, урбаног "ноара", у коме царство случаја исписује фасцинантне авантуре. Ненадмашни класик овог жанра, Мартин Скорсиз, са својим "Таксистом" (1976), стоји на врху ове пирамиде.

Прочитајте још: ФИЛМ "ЧЕТИРИ РУЖЕ": Београд какав нисмо видели

Али десет година касније, додао је исти аутор још један антологијски филм близак овом жанру, доиста сасвим другачији, овога пута нa форму "црне комедије". Био је то "Afterhours", који је 1986. Скорсизу донео канску награду за режију. Оба филма су далеке претече филма "Такси блуз", насталог прошле године у Београду. Атмосфера и апсурди града у ноћи, којим крстари флота радиом увезаних таксиста под паском "сирена" са њихових канала, поприште је свакаквих догађаја и најразличитијих сцена што искрсавају под окриљем мрака и пробуђених духова ноћи.

Прочитајте још: ФИЛМСКИ СУСРЕТИ: Почаст за глумце који су нас напустили (ФОТО)

Није никакав проблем што "Такси блуз" Мирослава Стаматова користи неке предности обе стилске и жанровске матрице. Добри узори и њихова паметна употреба честа су и апсолутно легитимна појава у филмском свету. Тако је и у случају овог филма пуног хумора, привлачних карактера и занимљивих обрта, једне мозаичне, а драматуршки повезане целине. Успели гег игра често нарочиту улогу. Таксиста Марко (један од оних "симпатичних и пропалих драматурга", кажу два Марка, Бацковић и Јоцић, сценаристи овог филма) броди кроз архипелаг београдске ноћи као неки маргинални Одисеј, вођен песмом својих двеју сирена; он избегава Сциле и Харибде, Кирке и Полифеме једног зачараног света и коначно налази свог Телемаха, све то у питком и забавном тону урбане комедије, препознатљивог амбијента и жаргона. Не сметају чак ни стереотипи, ни збуњујући временски скокови, ни комерцијални калупи, од којих је најупадљивији детињасти хепиенд: публика ће све то да прогута ако се роди права емоција. Две привлачне улоге: Андрија Милошевић и Милена Предић, могу равноправно да конкуришу свим досадашњим фестивалским кандидатима. Судећи по реакцијама публике у нишкој Тврђави, овом блузу може се пожелети добра гледаност, што је већ реткост на домаћој филмској сцени.