Како је српски филм освајао свет

ФИЛМСКИ центар Србије огласио се још једним амбициозним остварењем из своје издавачке делатности - пре неколико дана представљена је књига "Сјај црног", у којој аутор Вељко Радосављевић даје свој "прилог за боље разумевање једног раздобља српске кинематографије", како пише у њеном поднаслову.

Промоција ове студије, која се на више од четири стотине страна бави развојем кинематографије у послератној, социјалистичкој Југославији, али и анализом политичког, друштвеног и економског контекста у коме се тај развој одвијао, окупила је многобројне филмске посленике и показала се као заиста важан догађај.

Како је истакао аутор, његов мотив за настанак ове књиге лежи у томе што је Југославија дочекала ослобођење после Другог светског рата готово без сопствене кинематографије. У врло кратком периоду, од 1945. до краја шездесетих година, дакле, за само две деценије, успела је да постане релевантна у европским оквирима и на најважнијим светским фестивалима.

- Посебну пажњу посветио сам теми црног таласа, који се може проучавати с разних аспеката - филмског, продукцијског, естетског, политичког, моралног, историјског, социолошког, феноменолошког, а врло вероватно и са неких других - рекао је Радосављевић.

Он је нагласио да се током припрема за ово истраживање пошло од претпоставке да је анализом естетике најзначајнијих црноталасних аутора, односно друштвено-политичког контекста у коме су они стварали, могуће дати објективну слику тог најзначајнијег периода југословенске и српске кинематограије.

Прочитајте још: Најбољи српски филмови 21. века

- Међутим, убрзо се показало да је за потпуно разумевање суштине црног таласа неопходно тој теми приступити много шире, због чега је и овај мој рад толико обиман - појаснио је Радосављевић.

Према речима филмског критичара и публицисте Милана Влајчића, који је написао поговор за ову студију, седма деценија прошлог века протекла је у субверзивним преокретима у филмском стваралаштву многих националних култура. Напоредо са њима појавио се и југословенски црни талас, термин који је преузет из негативног, цензорског вокабулара.

- Филмови Душана Макавејева, Живојина Павловића, Желимира Жилника, Крсте Папића, Матјажа Клопчића... унели су корозивни, субверзивни дух у просторе до тада доминантних токова у југословенском филму. Иако пригушен и придављен почетком седамдесетих година, понајвише кукавичким повлачењем филмова у продуцентске бункере и архиве, наш црни талас је остао као златно доба, мада је овај израз толико пута бљутаво злоупотребљен - рекао је Влајчић.

Он је истакао и велики значај Владимира Погачића, Јована Живановића, Бранка Бауреа, Франца Штиглица, Велимира Стојановића... А посебно Александра Саше Петровића и Ђорђа Кадијевића, који су успели да унесу нови дах и покажу критички дух према наметнутим партијским парадигмама, да открију нове просторе слободе и анархичности.

Прочитајте још: Сви успеси али и разочарања српског филма

- Књига Вељка Радосављевића на нов начин и уз нова чињенична открића изванредан је допринос разумевању новије историје нашег филма. Неки од сведока и учесника у поменутим збивањима неће се осећати пријатно, али њима ова књига није ни намењена - закључио је Влајчић.

О дометима студије "Сјај црног" говорио је и професор Горан Терзић, а Мирољуб Стојановић, уредник издавачке делатности ФЦС, истакао је значај едиције "Погледи и трагања", у којој је објављена.

РЕКОНСТРУКЦИЈА ПРОШЛОСТИ

ВЕЉКО Радосављевић дипломирао је и магистрирао на ФДУ, Одсек за филмску и ТВ режију, као један од најбољих студената генерације. Публицистиком се бавио још од студентских дана, а студија "Сјај црног" настала је из прве верзије његовог магистарског рада и састоји се из два важна слоја: први открива како се стизало до филма, а други је критичка валоризација у складу са савременим естетско-синематичким стандардима. Радосављевић, заправо, реконструише основе културне политике и начине конституисања филмске производње током протеклих деценија.