ТВ КРИТИКА: Сурогат и ујдурма

Што серија одмиче, све очитија је и грубља ревизија лика краља Петра Првог Карађорђевића и новије српске историје па се неко може запитати чему уопште даља критика овог несрећног предузећа. Критика се мора наставити док год нам сама серија за то даје нове поводе, јер њоме уздуж и попреко колају ружне политичке поруке. Не сме се никако дозволити да два случајно одабрана анонимуса измишљају телевизијску контраисторију Србије, правдајући то неком својом стваралачком слободом, а да уметничка и друштвена јавност на то ћути. Тако нешто било би неморално. Уосталом, није ово први (нажалост, ни последњи) пут да се покушају промене свести српског народа стаје на пут снагом историјског и уметничког аргумента.

На овом месту, међутим, немамо простора за подробнију анализу. Биће времена и за то. Истичемо само најдрастичније примере који довољно сведоче о намери и нарочито, тенденцији искривљавања и измишљања наше прошлости. Ти призори су и дефетистички, нарочито кад ликују над српским поразима. Рецимо, велико је питање може ли се херојска епопеја српске војске на Гучеву и Мачковом камену, у јесен 1914, уопште назвати "поразом". Историја каже: "На овај крвави камен јуришали су девет пута српски пукови и за четири дана изгубили четири команданта пука, 107 официра и 5.585 војника. Последњи, десети јуриш повео је лично краљевић Ђорђе и пао тешко рањен. Пре него што је изгубио свест узвикнуо је: 'Узели смо Мачков камен. Живела Србија!". То је права истина о рањавању Ђорђа Карађорђевића, а не она која се пласира у серији, где принц сулудо витла сабљом у насумичном јуришу, коме се не виде разлог и сврха. На Мачковом камену непријатељ је заустављен грудима српског војника. Је ли то пораз? Напротив, у јесен цела Антанта слави Србију за победе и јуначко држање пред заједничким непријатељем!

ПРОЧИТАЈТЕ И:ДОКУМЕНТАРАЦ "СУЂЕЊЕ РАТКУ МЛАДИЋУ": Компликовани лавиринти и изазови судске правде између жртава и починиоца

Међу инсценацијама нарочито иритира она која приказује српску Врховну команду у тренуцима кризе, крајем прве ратне године, услед замора, губитака и недостатка артиљеријске муниције. Изнебуха и без икаквог повода, ту војвода Путник извали "Србија срља у пропаст" и предложи примирје, тј. предају?! Ма неће бити! Врховни српски стратег, "кога вера у коначну победу ниједног тренутка није напуштала" (Живко Павловић) да тако нешто изговори? Нема те уметничке слободе која дозвољава да му се у уста трпају речи које су дубоко противне његовом часном, јуначком и зналачком руковођењу српском војском. Напротив, историја каже да је "Путникова стратегија извлачења српских армија 1914-1915 мајсторско дело равно подухватима најславнијих војсковођа".

Даница Ристовски као Макрена

У епизоди, под истим тим шатором и други српски генерали делују наивно и малодушно, укочени као у неком школском игроказу, осим донекле Мишића (у сасвим бледом тумачењу Светозара Цветковића, који на Мишића није налик ни ликом ни унутрашњом снагом). Све је то сурогат и ујдурма, којој се ниједног тренутка не верује. Улога Петра Првог сасвим је у духу овог игроказа, историјски неадекватна и нетачна. Није стари краљ одиграо кључну улогу у прибављању муниције онако како су му је написали надрисценаристи, "режирао" Петар, а глумачки опослио Лазар Ристовски, стружући зарђалом турпијом погрешно калибрисане француске гранате на ивици неког шатора. Ствар је историјски изгледала сасвим другачије, али о томе на другом месту.

Чета Животе Радојчића

Најружнија је ипак сцена између старог краља и његових синова. Петар каже старијем Ђорђу, који рањен лежи у ваљевској болници: "За тебе је рат завршен", па затим "Нико се из рата није вратио као херој"(?!). Кад му Ђорђе одговори речима "Ако одем са фронта бићу нико и ништа" отац му, отприлике, каже: "Боље нико и ништа, али жив". Дакле, буди ништарија, роб, кукавица, издајник, нема везе, важно је да сачуваш голи живот. То да каже краљ Петар, који је одбио да напусти прву линију фронта историјским речима "Идем ја на фронт! Они су пред Тополом. Ја нећу да они тамо уђу... Ја то нећу док сам жив! Нека они који желе да победе или погину уз свог старог краља остану са мном!". Тако је говорио и чинио прави краљ Петар Први. А оно што се досетио да изговори Ристовски речи су кукавеља огрезлог у данашњој другој Србији; права парадигма ове серије. Не и "Светог Старца, легендарног краља народа јунака", како је у златним аналима записао Анри Барби.