ФИЛМСКА КРИТИКА - ФЕСТ 2019: Два пријатна изненађења

Два пријатна изненађења попуњавају простор средине фестивала у тренутку у коме је почела да се осећа прилична празнина у програму. Први је дугометражни анимирани филм "Колекционар" који, по свему, више него заслужује пажњу светских филмских смотри и већ почиње свој поход (у Севиљи је, јесенас, однео награду за сценарио).

Његов аутор је наш сународник Миодраг Крстић, који живи и успешно ради у Будимпешти. Свој чудесни, први дугометражни цртани филм снимио је у сарадњи са продуценткињом и сценаристкињом Радмилом Росков. Реч је о фантастичној причи о занесењаку кроз чију подсвест и стварни живот пролази готово цела модерна уметност, представљена култним сликама из најпознатијих светских музеја, које овај особењак опсесивно жели да поседује. Он хара кроз светске галерије, слике долазе у његов посед и он се полако ослобађа страшне ноћне море, али га јуре све полиције и осигуравајућа друштва света. У ствари, то је фасцинантна прилика да се у једном великом замаху, чисто синематичким средствима, изведе јуриш кроз модерну уметност од Манеа до поп арта, што прате позајмице из арсенала модерних филмских жанрова и поступака, планетарна јурњава и звездана прашина блокбастера.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ФИЛМСКА КРИТИКА - ФЕСТ 2019: Почетак јавне хајке

Деведесет минута сјајне дигиталне забаве и уметности на делу, која баца сасвим ново светло на успоне и падове модерне уметности. Раскошна и разбарушена панорама, до сада невиђена у филмској анимацији. При свему, Крстић осваја и унапређује лични приступ и ауторски рукопис, који се већ распознаје по низу стилских одлика; памтимо их још од Сребрног медведа, кога је у Берлину освојио за свој кратки филм My Baby Left Me. Запамтите име Миодраг Крстић. Појављује се аутор планетарног формата.

Други је експериментални, играно-документарни филм Рајка Грлића и Матјажа Иваншина под насловом "Свака добра прича је љубавна прича" (Словенија, 2017). Филм је несвакидашњи, у ствари потпуно уникални призор потпуног стапања стварности и фикције, при чему се тешко одређују границе документарног и играног. Ради се о приватним и јавним животима три легенде љубљанског културног живота са краја прошлог и почетка овог века - глумице Милене Зупанчич, глумца Радка Полича и редитеља и драмског писца Душана Јовановића у простору љубљанске "Драме", као и глумца Бориса Каваце, такође култне личности из овог сазвежђа.

Неко је дошао да бизарну идеју да Јовановић напише и режира комад о приватном животу и јадима љубавног троугла између Милене Зупанчич, глумца Полича и себе самог - бившег и садашњег мужа ове филмске и позоришне диве - при чему су колали трачеви и повремено избијали скандали половином седамдесетих година прошлог века, те да се све то игра у истој "Драми" где се и догађало. Тако је настала позоришна представа, чију припрему прате камере Грлића и Иваншина. Резултат је филм изненађујућег поистовећења реалности и наратива какав још нисам видео и какав тешко да има пандана у историји.

Мора се још признати да овакав хибрид, упркос својој необичности, одлично функционише, чак и забавља гледаоце. При свему, он открива и неке специфичности везане за описани "љубљански културни круг", ту мајушну, готово аутистичну средину - где се све врти у кругу од стотинак или мање мушкараца и жена, међусобно повезаних и познатих. Очигледно је да све то, у тамошњим околностима, постаје и извесна културно-уметничка тековина.