НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ - У име глумца

Годину дана је прошло од када су позоришне сцене остале празне. Аплауз, ипак, не јењава. Ни Игра. Његова, коју сада проносе Његови. Глумци. Колеге. Пријатељи. Људи. Његови. Они, који ће Сведочанство о Њему пренети на будуће генерације. И Сећање. Вечно. И Глуму. Колосалну. И Осмех. Топао. И Доброту. Дубоку. И Таленат. Непоновљив. Лик и Дело. Једноставност. Снагу. И Име. Његово. Са великим почетним словом. И Живот. Његов. Вредан. Небојшин. Глумчев. Човеков. Глогијев. Хамлетов. Дечаков. Незаборављен. И речи. Његове. Важне.

“Ја сам ужасно срећан кад ми моје дете каже: “Тата, супер је што ти ниси заборавио да си био дете.” Пошто ја њима опростим неке ствари, или се са њима изједначним, понекад. И онда, као: “Супер је што ниси заборавио да си био дете. Мама је мало заборавила”. Мама је строжија.
Дете - то се тако колоквијално зове, а у ствари, човека треба да сачуваш у себи. Треба да сачуваш ту неку врсту духа, неку врсту правог гледања на свет. Не оног амбициозног, не освајачког, не комплексашког. Него то, како дете гледа свет, а то значи без користи, без ћара. Све расте око њега. И оно расте са тим. Стално се мења однос његове висине и стола. И сваки дан је нешто ново, сваки дан је нешто другачије. Та фасцинација светом је, у ствари, тај дечји поглед на свет. С годинама јењава фасцинација, али свест да је сваки дан, ипак, нешто ново и да секундара на сату никад није на истом месту, никад се не враћа назад, никад није исто, треба да се чува.”

А речи испод ових речи, живе, његове, десет година пре прошле године, остају у име сећања. За наук. За траг. За уметност. За славу. И живот. Његов. Глумчев. Небојшин.

Овако је о себи Небојша Глоговац причао у емисији „Булевар“: