ОКУПАЦИЈА У 26 СЛИКА: Крик против зла Јасеновца

ПРОТЕКЛО је четрдесет година од филма "Окупација у 26 слика", и доста је необично што ћемо у Београду то да обележимо. Необично је зато што је то филм који је 1978. године рађен у једном доста великом југословенском тиму, и сваки пут кад га видим на некој ретроспективи, а то се догађа на три-четири године, чини ми се да нас је све мање и мање. Тај тим се, нажалост, сужава, многи су напустили овај свет. Али су сви они, заједно са онима који су живи, материјализовани у овом филму. Генерацијама које долазе остаће да виде шта су сви они урадили у "Окупацији", њихова енергија није отишла, остала је сабијена у том филму.

Прочитајте још - **Окупација** - непожељна!

Овако, за "Новости", говори култни редитељ и сценарист Лордан Зафрановић, који је у Београд стигао због два важна догађаја - дводневног регионалног скупа посвећеног делу великог филмског критичара Ранка Мунитића и својеврсног омажа који се у Центру за културну деконтаминацију (у суботу, 15. децембра у 18 часова) приређује његовом антологијском филму "Окупација у 26 слика", награђеном Златном ареном у Пули.

Прочитајте још - Окупација “Балкана“

Зафрановић истиче да се веома радује овом догађају, али и да му се чини као да је овај филм данас снимљен, јер стално наилази неко време које га поново и изнова додатно актуелизује.

- Ја сам се са људским злочином сусрео када сам био у посети Спомен-дому у Јасеновцу, и тада сам одлучио да ставимо филм у ту функцију - да видимо одакле потиче то зло у људима. Схватио сам да оно долази од нама блиских суседа, да су то људи које ми препознајемо сваки дан, које срећемо, имамо с њима комуникацију. Чудесно је колико је то зло скривено унутар нашег бића у време мира и да толико ескалира у време ратова, да постаје стравично. О томе говори "Окупација у 26 слика", и ми смо тај филм направили из наших страхова да се агресивни национализам и та мржња према другим народима не понове у тадашњој Југославији. Та експлозија зла и национализам су једна несхватљива, ирационална ситуација која се деси унутар ратова, и ми смо о томе желели да говоримо у смислу упозорења, као неки крик против тога.

Сцене из филма "Окупација у 26 слика" Фото Промо

Та ситуација се, нажалост, како истиче Зафрановић, поновила деведесетих година, и он је изгубио илузију да филм може да на било шта утиче.

- Схватио сам да политика иде својим током, а уметност својим, и да она, нажалост, нема неки велики утицај да би се нешто евентуално спречило. Ја сам у "Окупацији" направио једну посебно бруталну сцену усташког покоља у аутобусу, потпуно натуралистички, управо због тога да би се "усекла" у мозак сваког гледаоца, надајући се да ће у људима произвести један респект према злу и респект према миру, и да ће покушати да у свом животу иду према добром, према разумевању, људскости, и ка неким категоријама које нису зло. То се, међутим, није догодило.

Док неко не клекне у Јасеновцу и не затражи опрост за злочине, као што је то учинио Вили Брант у Аушвицу, верујем да ће остати простор за нове мржње и ратове у региону - додао је Зафрановић.

"Окупација у 26 слика", прича о тројици најбољих пријатеља у Дубровнику пред Други светски рат - Хрвату, Италијану и Јеврејину, који доласком нациста морају да се сврстају на различите стране - на неки начин се догодила и самом Зафрановићу две деценије после филма. Он се деведесетих година, због својих антиусташких ставова, растао с многим пријатељима. Међу њима је био и писац Мирко Ковач.

- То су биле године када су пуцала пријатељства, а ја сам морао да напустим Хрватску због документарног филма "Тестамент", који сам приводио крају. То је прича о суђењу усташком злочинцу Андрији Артуковићу, која документује како су прављене стравичне егзекуције по расном закону НДХ. Постојала је велика опасност да ми одузму филм, па сам заједно с њим и ја емигрирао. А Мирко Ковач је управо тада из Београда дошао у Хрватску, и наравно да је требало да направи одређене компромисе. Један од тих уступака је био такав да нисам могао прећи преко њега. Мирко је у једном моменту чак изјавио да је сцена покоља у аутобусу у "Окупацији" била моја лична интервенција, да је није било у сценарију. Сећам се телефонског позива моје мајке једне вечери док сам био у емиграцији у Паризу. Гледала је телевизију и видела је Мирка Ковача како га примају високи хрватски функционери ХДЗ, па ме је звала из Сплита. Рекла ми је: "Зашто ти мало не савијеш врат као Мирко Ковач, па ћеш добити све од Туђмана." Савијати врат, то за мене, наравно, не иде.

Са Мирком Ковачом, који је потписао сценарио и за његове друге антологијске филмове ("Пад Италије", "Вечерња звона"), Зафрановић се на крају ипак помирио.

- Са Мирком сам се поново видео тек када се разболео, отишао сам у болницу да га обиђем. Ту смо се један другом, да тако кажем, исплакали на рамену, јер наше је пријатељство било огромно, више него фамилијарно.

ЛЕГЕНДА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ

СА Ранком Мунитићем, својим дугогодишњим сарадником на многим филмовима, Зафрановић је остао пријатељ целог живота, и како је истакао на скупу одржаном у петак, Мунитић није добио место које му припада у овдашњој култури.

- Упознали смо се у лето 1964, он је у Кино клубу у Сплиту за све нас већ био легенда. Био је један од оних који су нам открили одакле долазимо, који су нам корени, Ранко је написао и један од првих есеја о медитеранским ауторима. Био је консултант на сценаријима моја три најважнија филма, и читаво његово дело и све што је урадио за југословенску кинематографију и културу треба сачувати кроз спомен за њега.