Стидимо се љубави

ПЕСНИКИЊА Радмила Лазић написала је да је више пута волела заувек. Стиховима је описала какве су биле те љубави, какав су траг оставиле, али и шта је то љубав. Тако је настала књига “Оно што звах љубав”, коју је недавно објавила издавачка кућа “Вукотић медија”. И овог пута, поезија добитнице највећих песничких награда је попут усијане лаве. Дубоко аутобиографска и дубоко лична.

* А, зашто љубав?

- A зашто не љубав?! Зазор од ове именице граничи се са зазором од полних болести. Нажалост, љубав није лако преносива - каже Радмила Лазић. - Тешко нам је да је изговоримо, некмоли да је покажемо и искажемо - да је испишемо. Стидимо је се као деца сиромашних родитеља. Превише је нељубави у нама и око нас да је не бисмо призивали. А ко ће ако не песници, а они су заћутали, загрцнули се од немоћи и немости. Љубав на јединствен начин приближава човека човеку и чини да постојимо и у другом, а не само у себи, и за себе.

* Изгледа ли вам као да реч љубав губи на правом значењу?

- Љубав није изгубила на значењу, него на вери у њу. На страху од ње. Људи, а овај пут више мислим на мушки део популације, мисле да љубављу губе себе, сопствени интегритет и слободу... Тако размишљати је кукавички и значи само једно, немати веру у себе и сопствени интегритет.

* Верујете ли да љубавна поезија може да је “опорави”?

- Моја вера у поезију је безгранична. Њена снага је огромна, јер помера планине у нама.

* Да ли је данас тешко написати љубавну песму?

- Није тешко, али није ни ништа лакше него када пишете било коју песму, са било којом тематиком. Свакако је лакше писати љубавну песму ако имате адресанта, ако је пишете само једној особи. У том смислу мислим да су песници-аматери привилегованији од афирмисаних песника јер пишу како осећају не водећи рачуна о књижевним законитостима а ни о књижевној критици, књижевном наслеђу, или колегама песницима... Мисле само како да освоје драгу или драгана. Мада, могуће је писати љубавну поезију и без актера, без стварног “објекта чежње”, а за то су нам доказ наши највећи песници који су певали углавном о имагинарним љубавима; апстрактним, спиритуалним или мртвим драгама.

* Да ли је љубав у овом и оваквом времену табу тема?

- Чини се да је тако. О томе је писао и Ролан Барт, сматрајући да је у овом времену сентиментално цензурисано, ја мислим аутоцензурисано, а да сексуално, као и еротско, то више нису. Једна врста освојене слободе као да је угушила или пак пригушила ову првобитну, љубавну, од које је све потекло. А сасвим лепо могу једнo уз друго да спавају и да се буде заједно.

* Да ли су вам помогли или одмогли неки ваши провокативни стихови?

- И једно и друго. Мени лично су помогли да пробијем тај књижевни бедем непожељних табу тема. А одмогли су јер моју поезију академски критичари нису читали, имали су већ унапред формирано мишљење, односно предрасуде, о каквој врсти поезије је реч. Па ипак, када размислим, они су остали ускраћени а не ја.

СКЛАЊАЈУ ПОЕЗИЈУ ОД ЧИТАЛАЦА

- Верујем да је поезија неуништива, па она је преживела многе епохе - каже Радмила Лазић. - Царства, државе и народи су нестајали, а поезија је остала. Што се тиче нечитања поезије, то је постало опште место, мантра која се понавља без икаквог смисла и заснованости на чињеницама. Није истина да се књиге поезије не читају, само их књижари склањају од читалаца, јер су добили диктат од својих шефова и директора да их уклоне, а да уместо њих напуне излоге лаком литературом. Бестселери су настали тако што је у подруме склоњено свако штиво које захтева ментални и емоционални ангажман. Па сећате се како је деведесетих угушена рок музика, тако што су пуштени народњаци и певаљке са Ибарске магистрале како би политичари омамили народ и скренули пажњу са својих нечасних послова. Ни данас није ништа друкчије.

ПЕСМЕ КОЈЕ ВОЛИМ

- Има много песама које волим и које кад год их изнова прочитам изазову исту емоцију у мени - објашњава наша саговорница. - Поменућу само две, а између се налази још двеста две, “Химну љубави”, прву посланицу Светог апостола Павла Коринћанима, и Гинзбергову “Љубав на Витменову тему”. Неком се ове две песме могу чинити исувише удаљене, чак опречне, али није тако. Обе говоре о љубави, али с различитих позиција. Посланица почиње: “Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам онда сам као звоно које звони или прапорац који звечи...” а Гинзберг своју песму почиње Витменовим стихом: “Ући ћу крадом у спаваћу собу и лећи између младожење и младе, тих тела што су с неба пала...”