Култура

Растково вечито младићство

Радивоје МИКИЋ

08. 12. 2018. у 15:45

Поводом 120 година од рођења великог српског писца и песника Растка Петровића. У својим делима истраживао и тражио пут у оно што још није освојено

АКО међу српским писцима који су у књижевност ушли у годинама после Првог светског рата треба тражити онога ко је у својој биографији понео трагични печат ратних година и свест о трагичном удесу свог народа, а да је у свим сегментима свог стваралаштва био авангардан, избор би, ван сваке сумње и без много колебања, пао на Растка Петровића. Отуда и не може да чуди што је Ђорђије Вуковић, као уредник великог зборника који је Институт за књижевност 1989. године посветио баш овом писцу, и рекао да је Растко Петровић прави јунак двадесетих година прошлог века у српској књижевности, пошто је у оданости авангардним тенденцијама ишао испред свих, чак и по цену врло озбиљних неспоразума, од којих је најдраматичнији био онај са црквом. Али, ако се проучаваоци књижевности слажу у овој ствари, има много мање сагласности око тога којој би од авангардних школа и покрета припадао Растко Петровић, пошто га неке од одлика његовог стваралаштва приближавају ескпресионизму, неке дадаизму, неке андреализму, а неке, опет, кубизму, што, другим речима, значи да је у питању врло дисперзна поетика у којој се преплићу различита уметничка настојања. Пољски слависта Јан Вјежбицки, иначе добар познавалац српске књижевности између два рата, сматра да је Растко Петровић авангардан само до 1925. године. Такав став се тешко може бранити, пошто авангардних елемената има и у путопису “Африка” из 1930. године, и у жанровски крајње хибридном делу “Људи говоре” из 1931. године.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Савина писма Растку

Нема сумње да је управо Растко Петровић у књизи песама “Откровење” из 1921. године дао најкрупнији допринос мењању песничког језика у српској књижевности. Колико је његов допринос био велики и неочекиван сведочи и то што је Сима Пандуровић, песник који је од Јована Скерлића доживео много неугодности, ваљда на тренутак то заборавивши, врло оштро писао о песмама Растка Петровића, вероватно и зато што се код Петровића види потпуни раскид са поезијом српске модерне. Прозаизујући свој језик, уносећи у њега лексику која описује телесне радње и садржаје телесног живота, кидајући семантичке везе између стихова (због тога Петровићеве песме више личе не колаж), нагло и неочекивано мењајући интонацију у песми, Растко Петровић је припремио подлогу за оно што ће чинити већина песника током треће деценије прошлог века. Ако су његови претходници са много суптилности указивали на разлоге због којих су се одлучили да пишу, Растко Петровић ће у есејистичком тексту “Пробуђена свест”, који је замишљен као програмски увод у “Откровење”, рећи: “Ево, ја пишем песме зато што између три и четири часа не осећам ни за чим другим потребу но баш за тим. У једанаест и по сам гладан, и ни по коју цену не бих могао певати; потом варим.” Смештајући писање песама у раван свих других својих потреба, Растко Петровић, сасвим је то очигледно, жели да демистификује песнички чин, жели да га сагледа из једне нове перспективе и баш зато ће, нешто касније, додати и: “грађење песама је један од најнужнијих тренутака мога живота: једна од његових функција: то је као корачати и задрхтати.”

„Изабрани човек“, Служнени гласник

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Писци без подршке

И мада је Растко Петровић један од наших највећих песника, неправедно би било његов значај за српску књижевност везати само за поезију, пошто је, исто тако, реч и о великом прозном писцу (романи, приповетке, путописи), драмском писцу и есејисти. А кад је о есејима Растка Петровића реч, не треба губити из вида оно на шта је указао Лазар Трифуновић, а што се тиче тумачења модерне ликовне уметности. Боравећи у Паризу од 1916. до 1922. године, Растко Петровић је био у прилици да се на извору упозна са најважнијим носиоцима нових тенденција у ликовној уметности и да сагледа шире импликације њихових опредељења. Једно од тих опредељења је и за самог Петровића било од великог значаја. Наиме, видећи да се неки од најавангарднијих сликара и вајара интересују за оне видове тзв. примитивне уметности, као што је црначка пластика, Растко Петровић је, средином двадесетих година, написао низ програмских есеја, од који је најзначајније “Младићство народног генија” из 1924. године, оглед у коме је, између осталог, кроз тумачење тако важног дела као што је усмена балада “Женидба Милића барјактара”, Растко Петровић показао како се велика уметност не може разумети ако се не доведе у везу са митологијом која образује онај најшири оквир у коме се образује значење једне уметничке творевине. А он сам је митологију укључивао у своја дела, најпре у “Бурлеску господина Перуна, бога грома”, а онда и у поему “Вук”, настојећи да покаже како се кроз време не иде само хоризонтално, из садашњости у будућност, већ и вертикално, из садашњости у дубоку прошлост.

Прво издање Петровићеве „Африке“

Ако су романтичари дубоко веровали да је поезија средишња уметност, пошто све друге уметности из ње произилазе и у њу се враћају, Растко Петровић је лирски интониран доживљај света уносио и у своја прозна дела. Приређујући дело “Људи говоре” за “Нолитово” издање из 1977. године, Марко Ристић је указао и на важну недоумицу везану за жанровску природу овог дела: “Људи говоре”, то дело које је роман или новела, повест или дијалог, односно дијалогисани одломак једног транспонираног путописа, а можда пре свега једна поема...”

Тиме је критичар који Растку Петровићу није био наклоњен показао да су дела овог писца хибридна, да се у њима преплићу и мешају особине књижевних родова и врста. А то је још једна потврда да су то дела авангардног писца, да се у њима увек истражује и тражи пут у оно што још није освојено.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

22. 12. 2025. у 22:57

Коментари (1)

Chick Corea

31.12.2018. 21:40

( 2 ) ( 0 )

Prava je šteta što se o liku i delu Rastka Petrovića ne govori više u medijima kao npr. što se govori o Milošu Crnjanskom ili Ivi Andriću, a Rastko sa svojim delom stoji podjednako, rame uz rame, sa ova dva pomenuta pisca. Rastko Petrović treba, takođe, da dobije svoju zadužbinu i da se neko više pozabavi njegovom zaostavštinom i njenom promocijom. Ako su Irci i Englezi mogli od Džejmsa Džojsa da stvore posebnu disciplinu - džojsologiju, zašto i mi ne bismo stvorili rastkologiju.

( 2 ) ( 0 )