ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Цео свет је месара

СМЕШТАЈУЋИ у свемогућу форму гротеске занимљив текст Угљеше Шајтинца “Анималс”, редитељка Снежана Тришић је избегла обавезу да оправда сценску трансформацију људи у животиње и обратно. Заправо, то би се, у драмској форми, могло показати и особинама драмских карактера, њиховом психолошком трансформацијом. Гротеска допушта претеривање, штавише, рачуна са њим, као и са експлицитношћу, илустрацијом, наивношћу и поигравањем суровошћу бајке.

Млади главни лик, Христифор (изражајан, ипак помало крут Филип Хајдуковић) мора да се обрачуна са својом породицом, мајком (уверљива Биљана Николић), оцем (сликовит Бојан Вељовић) и братом (одличан Никола Ракић), који су се, за њега, претворили у звери - ајкулу, медведа и крокодила. Христифор хоће да се ожени раскошном месарком Дивном (лепа Сања Марковић), која има суровог очуха (спретан, повремено прејак Дејан Тончић). Припремајући Шекспира на сцени, уз помоћ месара и своје драге, Христифор планира да увуче мрску породицу у “мишоловку”, и да их ликвидира, да би могао да настави сопствени живот. Његов “трип”, да му од породице-звери прети смртна опасност, поигравање је најдубљим поривима одрастања, андерсеновским мотивима сурових бајки, “оцеубиством”, које је неопходна фаза у коначном психолошком осамостаљивању људске јединке. Спретно манипулишући познатим драмским мотивима, у којима је незаобилазна тема породица, и како се ишчупати из њеног смртоносног стиска, Шајтинац је ову занимљиву и сурову алегорију окренуо у психодраму, у којој смрт није суровија од преживљаваља.

Прочитајте још: ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Дисови и наши дани

Тему стицање и губљење идентитета, борбе за његову аутентичност и немогућност изласка из (животињске) људске природе, Снежана Тришић је ефектно, разумљиво растумачила, у сценском облику, који не трпи импровизацију. Распад смисла, који би довео до апсурда, да није укључена велика доза гротескне ироније у поистовећивању животињских афеката код људи и антропоморфности код звери, представу “Анималс” је учинио разумљивом, ако не уверљивом, као причу о борби за добре циљеве, чак и када им је исход трагичан.

За очигледну намеру да се проговори о истинитости и могућности љубави и људскости, можда је било потребно “спустити” ниво лудила у тумачењу анималних инстинката и “заиграти” више на људско, које је кључ за љубав, као излаз из бесмисла. Дати природности већу шансу.

(Критика је настала у оквиру Критичарског каравана Удружења критичара и театролога и Министарства културе и информисања Србије)