Сунце за посебну децу

Татјана Ђурић је рођена 1968. године у Јагодини. Живи у Крушевцу, професор је разредне наставе. Пише поезију и прозу за децу и одрасле. Oбјављене књиге за децу су: "Змајевито време", роман, "Букленд", Београд, 2014., "Деспотово благо", роман, "Букленд", Београд, 2016., "Сваком једном сунце сине", збирка инклузивних поема, "Змајевање" Крушевац, 2018. Објављене књиге за одрасле: "Топле ране", збирка прича, Библиотека Града Београда, 2009. "Симултанка са дијаспором", коаутор са Зораном Ђурићем, "Апостроф", Београд.

О значају развоја читалачке писмености код деце покушава да анимира своје колеге, просветне раднике, путем стручног семинара "Како развити читалачку писменост", који је ове године акредитован.

Поводом своје најновије књиге за децу, "Сваком једном сунце сине", за Новости Онлајн говори о томе како је дошла на идеју да једну веома важну, озбиљну и деликатну тему претвори у задивљујућу, емотивну, искрену, животну и надасве поучну збирку инклузивних поема, и на тај начин покуша да пошаље поруку коју, и као друштво и као појединци, морамо да схватимо, преносимо и, по том питању, учинимо много више од, до сада, оствареног.

- Године 2011. била сам у гостима код свог брата, који већ деценијама живи у Цириху. Једног поподнева, док сам шетала са својим, тада дванаестогодишњим, братанцем Давидом, догодило се нешто што ме је инспирисало да учиним све што је у мојој моћи да се у Србији промени однос према особама (нарочито деци) са сметњама у развоју.
Док ми је Давид показивао знаменитости очуваног града, обасјаног одсјајем сунца са језера, у пола реченице се зауставио, насмешио се дечаку који нам је ишао у сусрет и истог тренутка рукама нешто чаробно исписао у ваздуху. Дечак ми је узвратио осмехом и сличним покретима, кад схватих да они комуницирају на знаковном језику за глувонеме особе. - Па да, тетка, ми то учимо у школи. Не знам пуно знакова, али знам довољно да поздравим своје познанике који не чују добро, изјавила је Ђурић.

Прочитајте још - Излазак из света тишине

- Распитала сам се касније и сазнала да, у оквиру пројектне наставе, деца у швајцарским школама упознају начин комуникације са особама са посебним потребама. Уче знаковну азбуку, упознају се са Брајевом азбуком. Лепа реч, пружање подршке, љубазно обраћање, све је то део образовно - васпитног система Швајцарске, али и обавезни део породичног васпитања у овој уређеној земљи.

Шест поема, чији су главни ликови животиње са посебним потребама, настале су непосредно након овог догађаја. Три су објављене у књизи "Сваком једном сунце сине" - поеме о слепом зечићу, глувонемој маци и аутистичној веверици.


- Не знам да ли сте знали, али беле маце са плавим очима су, на жалост, глуве. Природа им је дала изванредну лепоту а заузврат им узела слух. Моја маца Бела је тужна и збуњена, све док њена мајка која је, као што су иначе све мајке - храбра, предузимљива и неустрашива – не предузме први корак. А онда све бива лакше. Помоћ Бели пружа цела "породица која схвата да стрпљење вреди злата...". Бела проналази себе у сликању. Ето још једног доказа да је уметност лек за душу.


- У читавој тој мучној атмосфери која окружује веверца Воју у мојој поеми, појављује се светлост у виду бубамаре која открива Војину топлу душу. Њих двоје, уз помоћ његове породице, отварају фирму која ће један проблем да претвори у корист и за њега самог и за читаво друштво.

- Мој став је да бити особа са посебним потребама није хендикеп, већ изазов. Изазов за све нас, да скривени дар тих особа пронађемо и да га развијемо. Није битно да дете са неком развојном сметњом буде и добар математичар и хемичар и лингвиста. У раду са њима треба да трагамо за оним што најбоље од себе могу да дају. И у том раду није потребно сажаљење. Треба само реално поставити основу, добро испланирати и радити на развијању самопоуздања, самоприхватања и самопоштовања. А то се може само ако читаво друшво ради на томе. Тако ћемо од деце којој је потребна помоћ развити људе који су, уз минималну подршку, способни сами о себи да брину и да буду корисни чланови друштва.
- На крају бих само поменула да се једна моја, још необјављена поема, бави питањем надареног детета. У нашем друштву тек треба да се ради на томе да се талентованој деци олакша пут напретка и да им се омогући времена и простора за лакше и брже развијање њиховог талента. Инспирација ми је био Новак Ђоковић, па се поема зове "Ноле у земљи вилењака".