Минојски диск као славски колач

А ШТА кад путовање није одлазак! Како да назовем путовање којим уместо да одлазим, све време прилазим месту с којег сам кренуо? Музеописко путовање?

Ово се већ у првим реченицама својих “Музеописа” запитао Ненад Новак Стефановић (“Службени гласник”), новинар, публициста, писац, који је своје походе од Крита, Микене, Епидауруа, Акропоља, преко Попмпеје и Напуља, Амстердама, Хага и Антверпена, до Беча, Нирнберга и Њујорка, сабрао у књигу утисака са својеврсног путовања у средиште цивилизације. У овом “маратону духа”, аутор који је у једном од претходних дела, кроз кључаоницу открио тајне 100 београдских кућа, завирио је у ризнице светског културног блага, обишавши неке од најзначајнијих археолошких налазишта и светских музеја. Његови путописи не бележе само оно што се може видети и доживети на овим демаркационим местима у развоју светске културе, већ и унутрашњу запитаност над њиховим значењем и значајем.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЛЕСКОВАЧКИ ФЕСТИВАЛ ФИЛМСКЕ РЕЖИЈЕ: Трка за "Жику Павловића"

“Минојски диск сам покушао да не гледам као писани траг стар четири хиљаде година. Интересовало ме је шта бих ја урадио да ми то неко стави у руке. Видео сам да је на тој глиненој плочи урезан, с обе стране, низ цртежа и знакова. Свега ту има. Фигуре људи раширених руку, пси, птице, Сунце, рогови бика... Неки знакови, можда су то слова, ево троугла... Неки урези се понављају. И сви они су спирално поређани, од споља ка унутра. Или обрнуто. То је мешавина знакова и слика која ми усисава поглед као у Хичкоковом “Психу” - кад вода увире у сливник каде. Јавља ми се слика погаче који окрећемо с длановима - за славу. У име Оца, Сина и Светог духа, амин - промрмљао сам,” записује Стефановић са Крита (“Дизниленда бронзаног доба”, како га зове), где се у кафанама служи јагњетина у лимуновом сосу, каква се јела у античко доба, а чији је рецепт, као онај за омиљено Шлиманово јело, мусаку од плавог патлиџана у земљаној тави, објављен у овој књизи.

На путу за Попмпеју, Стефановић је био “у истом возу”, са Његошем и Љубом Ненадовићем (“Тражио сам Његошевог Херкула. У детаљној мапи Помпеје га нема. Вероватно је склоњен у музеј, где га опет нисам нашао...”), а у палатама и црквама Напуља трагао је за трагичним генијем Каравађа, док га је пратио мирис чаршава који се суше у уским улицама. У минхенској Старој и Новој пинакотеци, међу ремек-делима Ђота, Тинторета, Веронезеа, застаје и пред Леонардовом “Мадоном са дететом”, ремек-делом које је геније из Винчија, започео са двадесет једном годином, а завршио са шездесет и пет. Али и пред четири Дирерова апостола, настала уочи уметникове смрти, који су, како запажа, својеврсна Дирерова исповест.

Ходочашћење холандским музејима, у Амстердаму и Хагу била је прилика за сусрет са мистеријом Рембрантове “Ноћне страже” (после које сликар није добио ниједну наруџбину за портрет), али и да уђе у Вермеров свет (“Стиже тиха сенка Леонида Шејке”):

- Ту испред “Млекарице” наишао сам на Гинтера Граса. Био је сам. Држао је руке на леђима. Посматрао слике са метар и по удаљености - бележи Стефановић присуство немачког нобеловца у Ријскмузеуму, годину дана пре него што ће умрети.

- Грас је нервозно изашао из бокса с Вермеровим сликама, које су, ипак, изгледа, примиле заумника Шејку у свој свет.

У Ван Гоговом музеју, пред “Ципелама”, Стефановић се запитао и зашто је Мартин Хајдегер, у овој изношеној обући видео суштину ствари, а у белгијском Антверпену, зашто је Рубенсова кућа постала фабрика за производњу анђела на покретној траци. У катедрали у Брижу, која “изгледа изнутра као шупља планина”, метар Микеланђеловог мермера, тврди аутор “Музеописа” - скуплтура Мадоне са малим Исусом - упија огромност те грађевине.

За један дан у Нирнбергу, Стефановић је обишао чувену судницу 600, у којој је суђено нацистима, али и Дирерову кућу, поред које је попио пиво направљено по рецепту из 15. века,. Пут у Нови свет, и писца овог путописа водио је преко острва Елис, а обилазећи знаменитости Менхетна (поред Рокфелеровог центра и Теслин споменик) стигао је и испред хола Метрополитен опере, где је изложен Шагалов летећи виолиниста, који свира жутој играчки Сунца:

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Брајан Фери посетио Народни музеј, задивљен скулптурама из Лепенског Вира

- У сребрном прстену се окреће бисер. Све је то на црној подлози неба, у далеком Витебску, у коме је Шагал одрастао. Ах, помислим, какав је Шагал спас после врлог новог света на Бродвеју! За нас који смо заслужили да нас врате у чистилиште - закључује Ненад Новак Стефановић.