Балканска игра на сцени славног Епидауруса

УОЧИ почетка нове позоришне сезоне у матичној кући, глумац националног театра Хаџи Ненад Маричић синоћ се, још једном овог лета, поклонио грчкој публици: после јулске премијере у славном античком театру Епидаурусу, Аристофанов “Плуто” (у режији Никите Миливојевића), гостовао је у позоришту у Петруполију и Елефсини, а онда и Солуну.

Представа је рађена у копродукцији нашег Народног позоришта и Националног театра Грчке и за само четири извођења видело ју је више од двадесет три хиљаде људи! Тако се први пут са славне сцене на Пелопонезу чуо српски језик, а част да га изговори добио је управо Маричић у улози Хоровође (и то са шајкачом), наш једини уметник у грчком ансамблу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СПЕКТАКЛ ИСПОД ВЕДРОГ НЕБА: “Опера на води” поводом 150 година Народног позоришта

- Колеге су учиниле све да се осећам као код куће. Чини ми се да смо већ дуго заједно. Ипак, било је веома захтевно играти у представи у којој су сви шлагворти на грчком језику. Поред тога, за кратко морао сам да савладам инструмент који сам свирао са трубачким оркестром и то пред многобројном публиком. Тренутак када сам у Епидаурусу, на премијери, говорио на српском, био је посебан колико за мене, толико и за сваког “нашег” у публици. Ниједног тренутка није било треме. Осећао сам понос због тога што смо ту, и користио сам сво досадашње искуство како бих био на висини задатка. Иначе, завршавам представу песмом коју грчка публика веома емотивно доживљава, пре свега због приче у самој представи и овој необичној “балканској” игри. Али гости из Србије имају, разуме се, разлог више да уживају у таквом завршетку: обично ме после извођења сачекају да кажу да су веома поносни у тим тренуцима...

Аристофанов комад ускоро ће видети и београдска публика, у оквиру прославе изузетног јубилеја, века и по Народног позоришта:

Позориште у Петруполију

- Велика је то част: цела Атина била је облепљена плакатима на којима је поред назива представе писало и да се њоме обележава велика годишњица нашег позоришта. Зато имамо и посебну обавезу да им се одужимо. Верујем у београдску публику, радујем се што ћемо, после гостовања широм Грчке, наступити и у мом граду. Иако до сада у професионалној каријери нисам имао прилику да играм антички комад, управо у Атини, у сезони када сам ушао у Народно позориште (2002. године) изводили смо монологе из античких дела, на светском фестивалу драмских академија. Тим поводом, мој професор Бајчетић представио је свој систем, начин на који је долазио до решења у раду на монолозима и био је, заиста, права звезда међу својим колегама. Између осталог и због тога, пре два месеца баш на том месту, професор ми је био у мислима. Играо сам за њега представу “Плуто”. Пре последњег изласка на сцену погледао сам у звезде. Знао сам да ме однекуд, одозго гледа... Предраг Бајчетић је од свих нас, његових студенaта, створио једну необичну породицу. Тражио је да будемо посебни, другачији, достојни уметности. Питање “ко сам ја” - прво је питање које је тражио да поставимо себи. На првом часу. И данас га постављамо.

Позориште у Елефсини

Маричић је у Народно позориште, иначе, ушао са дипломском представом “Комендијаши” (у режији професора Бајчетића), и до сада остварио бројне улоге у великим, ансамбл представама. “Веселе жене виндзорске”, “Хенри Шести”, “Пут у Дамаск”, “Велика драма”, “Др”, само су неке од њих. С неспорним музичким даром имао је и један “излет” у мјузикл: “Главо луда” у Позоришту на Теразијама.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Светски археолози одушевљени Виминацијумом (ФОТО)

- И у неколико последњих представа, пружила ми се прилика и задовољство да певам. “Родољупци”, “Сумњиво лице”, “Плуто”. Некако ме песма сама увек нађе. Сигуран сам да неће проћи много времена и да ћу поново добити сличну прилику...

Представа у Елефсини

ШЕКСПИРОВИ СОНЕТИ

- НОВЕ сезоне, последњих година, за мене су све озбиљнији подухват, јер ме очекују моји студенти на Факултету савремених уметности. Са професором Божидаром Ђуровићем ове године радимо античке комаде и Шекспирова дела. Много труда захтева педагошки рад, и заиста дајем све од себе да оно што сам стекао у позоришту несебично пренесем на нове, млађе глумце. Посебно се радујем што ће ускоро да се појави аудио-књига Шекспирових сонета, у новом преводу проф. Јелисавете Милојевић. Двогодишњи рад у студију донео је више од педесет снимљених сонета. То је један од најважнијих подухвата у мојој каријери.