Дневник заблуда: Култура сећања

Тек што је најзначајнији члан жирија на конкурсу за израду споменика Зорану Ђинђићу у Београду, сликар Владимир Величковић, неуверљиво покушао да стави тачку на оптужбе против жирија и првонаграђеног аутора Мрђана Бајића за непоштовање пропозиција конкурса, уследио је и други спор око значења симбола првонаграђеног рада на конкурсу где је Величковић такође носио одговорност најрепрезентативнијег члана жирија. Ради се о надметању за споменик Стефану Немањи у Београду, где је усвојено решење руског вајара Александра Рукавишњикова.

Два споменика представљају естетску и културну супротност. Бајићева “Стрела” је знак са елементима трговачко-маркетиншког жига израђен у локалној верзији поп арта, стила примереног масовној култури. Споменик се поиграва баналним елементом стреле, примењујући га на неодговарајући начин ради преношења политичке поруке. Рукавишњиковљева застарела академска скулптура представља пример руског новог реализма, стила који корене посредно вуче из соцреализма. Да подсетим: социјалистички реализам је доктрина настала у некадашњем СССР-у по којој уметност изражава идеје комунистичке партије и социјалистичког друштва. Стил поседује наметљиву дескриптивност, грандиозност и монументалност, преочиту и пребаналну идеолошку поруку, чак карикатурално наглашавање. Као некадашњи соцреализам, савремени нови реализам садржи идеје политике структуре на власти, директно преносећи њихова убеђења. Слично југословенским соцреалистичким споменицима на којима радници машу српом и чекићем а борци у униформама са титовкама на главама витлају пушкама и бомбама, на савременом споменику Стефан Немања, одевен у средњовековни сценски костим, подиже крст и истура Хиландарску повељу. Али каква је наша култура сећања?

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ДНЕВНИК ЗАБЛУДА: Где је Бојс?

У не тако давној историји, Југославија је била преплављена споменицима Титу. Штавише, свака јавна установа имала је бисту председника, а у свакој школској учионици била је окачена његова слика. Као и у Русији, где су након политичких промена уништени споменици који подсећају на некадашње вође, у Југославији су после Титове смрти уништени скоро сви његови споменици. У деструкцији је најдаље отишла Хрватска, где је порушено или уклоњено око 3.000 споменика који су подсећали на народноослободилачку борбу и социјалистичку прошлост. Надасве, замењени су називи улица и јавних институција који су подсећали на период социјализма, затрто је сећање на њега.

Данас је потребно темељно редефинисати положај културе сећања. Није довољно подизати споменике попут староегипатских пирамида, које физички није могуће срушити. Данас нам је више него неопходан дијалог о културној политици. Јер, без чувања културног идентитета нације није могуће сачувати споменике али ни људе, у истој оној мери као што није могуће сачувати територије, попут Косова.