Константин Костјуков: Овде сам нашао своју срећу

СВАКОМ играчу бих пожелео да има каријеру каква је моја. Срећа је, као што знамо, најбитнија - битно је и "имати среће" у неким тренуцима у животу, али више од тога, остварити трајну срећу на приватном и професионалном плану. Мајка је мом оцу, балетском играчу, и мени, говорила да смо нас двојица најсрећнији људи на свету. И имала је право, јер смо обојица имала ту огромну срећу да се остваримо и уживамо у професији која нас надасве испуњава, да радимо оно што волимо.

Овако, за "Новости", говори Константин Костјуков, уметник који је у нас одавно многима постао прва асоцијација на балет. Рус рођен у Украјини, истих тих давних дана је постао и "наш". Статус првака Балета у свом Кијеву, почетком наших несрећних деведесетих заменио је ангажманом у Балету Народног позоришта у Београду, током деценија у тој кући остварио блиставу каријеру а у Србији изградио дом - и нашао срећу.

Играч чије су "све жене биле балерине јер некако другачије и не може", како је једном приликом приметио, годинама ужива у срећном браку са балерином Душком Драгичевић. Током ове године Костјуков, који руководи Балетом националног театра, опрашта се од сцене, а своје последње балетске кораке и скокове "расуће" по позоришним даскама широм Србије, земље која га је одавно "усвојила" и у којој је прешао готово цео свој професионални пут.

* Које су вам улоге биле пресудне?

- Балетска школа нас учи занату, но тек на сцени почиње права школа, учење и размишљање о томе какву поруку треба да изнесемо, коју причу да исприповедамо, личну или професионалну. У том "одрастању"у комплетног играча неизмерно ми је помогла улога у "Спартаку" која ми је донела спознају да балет није само покрет. Играјући "Ромеа и Јулију" научио сам се прецизности и лепоти покрета, у чему су ме додатно "ишлифовале" улоге у "Лабудовом језеру" и "Успаваној лепотици"...

Прочитајте још: ''Фантом'' окупирао Теразије

* Можете ли упоредити ситуацију у Балету у Кијеву са оном коју сте давне 1991. затекли у београдском Народном позоришту?

- Када сам ја дошао у Београд било је ипак потпуно другачије време, а ситуација у Балету врло стабилна, чак сјајна и то не само када је сагледавамо из данашње перспективе. Украјина је ипак бивша припадница СССР, где је балетска традиција дуга и изузетно развијена, тамо су направили праву науку од балета, исписан је огроман број књига, научних радова, створена цела академија посвећена балетској уметности... У Кијеву је у оно време балетска кућа имала свој дом здравља и сауну, то је тамо било нормално у 20. веку, и у том смислу та "ситуација" није упоредива.

* А да ли је упоредиво само време, односно стање у Балету у Београду онда и сада?

- Управо време, тадашње, у односу на ово данас, и није упоредиво. Данас је приметно да се свему, па и балету, приступа са много мање ентузијазма и пожртвованости. Живи се неупоредиво брже, сви толико журе и "јуре" своју каријеру и судбину и ако у тој јурњави не постигну готово тренутне резултате, брзо мењају чак и професију - што може да буде добро за појединца али за саму професију није добро. Разумем да су људи најчешће принуђени на ту "трку" у борби за егзистенцију, а балет је професија у којој мора да се истраје. Док је балетска традиција у СССР омогућила сјајне услове рада и однос према балету, бригу о играчима, па су у складу са тим и резултати - у Народном позоришту у Београду су, морам рећи, далеко бољи резултати него услови. Свих ових година ми одржавамо изузетно тежак и захтеван репертоар, који чине представе у врло широком спектру, од класичних, преко неокласичних до модерних, што је изузетна реткост у свету. Без обзира на бројне проблеме, сви улажемо велики напор и остварујемо максималан квалитет, који превазилази постојеће услове.

Прочитајте још: Недеља прође: Константин Костјуков

* У фокусу ваше велике борбе за те боље услове је континуирана "битка" за нову зграду Балета и Опере?

- Ми годинама стављамо на сцену оно што је на самој граници (не)могућег и (не)изводљивог - најзахтевније могуће представе у односу на расположиви простор, премалу и неадекватну сцену, недопустиво малу оркестарску рупу... Та нова, адекватна зграда апсолутно је неопходна и стога непрестано апелујем на све могуће администрације, све до самог председника, да је изграде, да не бисмо и даље остали у прошлом веку. Здање може бити саграђено на месту Стакленца на Тргу републике, но, мени не би ми сметало ни да се оно подигне у склопу Београда на води, јер то би требало да буде најударније, најатрактивније место за све туристе који долазе у наш лепи град. Њих би тамо требало да дочекају не само хотели и ресторани, већ и културна понуда на највишем нивоу.

* Део ваше мисије су, свакако, и балетски гала-концерти широм Србије, на сценама које често до тада и нису угостиле балетску представу?

- Та акција покренута је још 2001. године и од тада смо одржали око две стотине гала-концерата по целој земљи, који од старта изазивају огроман одјек, што сведочи о великој жељи публике, којој је неопходно "довести" и приуштити такве врхунске садржаје. Не може сваки град, сцена, позориште, дом културе, да приушти велику представу, те су захваљујући овим "представама у малом", са одабраним деоницама из разних балета (од неизоставног "оца балетске музике", Чајковског, до модерних домаћих и страних аутора), многи први пут уживо видели "прави балет". Данас чак и у ансамблу имамо младе играче који су као деца, у унутрашњости Србије, гледали неки од тих наших концерата. Велики таленти су неретко скривени и у унутрашњости земље а обавеза и задатак свих нас је да им пружимо могућност да њихов дар буде препознат и развијан.

* Упоредо са опроштајном турнејом, са великим жаром се посвећујете и педагошком раду...

- Не играм више целовечерње представе, али и даље сам у снази, имам могућности и несмањену жељу да још дајем, да играм и за све њих и зарад себе. Осећам потребу да остварим нешто чиме ћу оставити печат на културу целе земље, желим да утичем, пружим нешто младима, талентованим играчима.

Лично сам и ту имао огромну срећу да ми предају велики мајстори, педагози толико стручни и непогрешиви, да сам их поредио са најсавршенијим рачунарима - људи уз чије индикације је играчу немогуће да погреши, чак и ако је болестан! Играчки век је врло кратак и заиста се трудим да сада ја пренесем младима све оно што знам. Потребно је бити и психолог, није код сваког играча иста "формула" та која даје резултате.

* Ко су врхунски балетски играчи?

- Они посебни или грубо речено - ненормални, револуционари који иду у свему супротно од већине, нуде нешто па било и погрешно. То су Нурејев или Баришњиков, људи који су изнуривали себе, тело али и психу, до крајњих граница, играчи које су онесвешћене од напора износили из сале за вежбање. То зависи не само од дара и капацитета већ и од истрајности.

СВЕТ ЈЕ У ПРАВОМ ЛУДИЛУ, ТЕШКО ЈЕ УСМЕРАВАТИ ДЕЦУ

- НАША земља је можда у некаквој непрестаној транзицији, но цео свет је не у транзицији, већ у правом лудилу, у коме је врло незахвално усмеравати децу. Мог старијег сина никада није интересовао балет, свирао је на виолини, али млађи је заинтересован за балет, а свира и на клавиру. И сам сам као дете, оцу који је почео да ме уводи у тајне балета, рекао да бих више желео да будем као "она тета која нас прати на клавиру" него играч - чак сам учио клавир наредних неколико година, док нисам увидео да је ипак игра моја судбина. Нисам најсигурнији, ни као педагог али пре свега као отац, да деца у данашњем доиста пребрзом и слуђеном свету уопште могу рационално да донесу одлуке о тако великим и суштинским стварима, могуће је да бисмо ипак морали мало да их "погурамо" и усмеримо макар у тим неким, најважнијим изборима.

"ХАЗАРСКИ РЕЧНИК" ЗА ЈУБИЛЕЈ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

- БЕОГРАДСКИ Балет гостује на бројним фестивалима где наше представе одреда добијају сјајне критике, припремамо се за фестивал у Брну који окупља националне компаније целог региона, "Краљица Марго" гостоваће у Риму, "Дон Кихот" у Ђенови... Јубиларна, 150. сезона Народног позоришта у Балету ће бити посвећена домаћим ауторима а "ударна" праизведба биће "Хазарски речник" - за многе можда на прву лопту неочекиван избор литерарног предлошка за балетску адаптацију. Но, овај балет управо отвара нове спектакуларне могућности истраживања и доживљаја тог великог дела, показујући шта све можемо приказати покретом, колико тога и на које све начине, тело може да исприча - неретко чак и боље но реч (балет у режији Лидије Пандур и кореографији Роналда Савковића, са костимима Ангелине Атлагић и сценографијом Свен Јенка, на музику чији је аутор млади новосадски композитор Мирослав Бако).