Милан Туцовић: Недостаје нам осећај заједништва

ЗА нас који стварамо, најкраћи пут до божанства је уметност, јер тако најлакше успостављамо везу са оним што је иза, или почива у овом свету. Све ово што видимо и не видимо јесте ткиво Бога. Самим тим, и оно што радимо и што ћемо урадити је у његовом уму.

Овако, за ускршњи број "Новости", сликар Милан Туцовић (1965) објашњава своју изјаву да је Бог највећи колекционар слика. Присутан дуже од три деценије на нашој ликовној сцени, последњи пут је у Београду самостално излагао пре две године у једном алтернативном простору, па се стиче утисак да ствара и опстаје и мимо естаблишмента.

- Од самог почетка мој углед је растао, ширио се круг оних који воле моје радове, и стручњака и лаика, изложбе су ми посећене, присутан сам у медијима, направљено је девет документарних филмова о томе како стварам, а да ниједног тренутка нисам постао део нечег што се код нас зове естаблишмент - објашњава наш саговорник. - Био бих горак када бих почео да описујем шта је естаблишмент једне мале руиниране земље, која никако да се подигне и успостави нормалан систем вредности, у којој деценијама највећи музеји нису радили. На чудан начин је једна група људи узурпирала нека права, повезала се и чврсто се држи. Част изузецима, али имам осећај да неки људи не би могли да раде и постоје ван те увезаности и принципа "ја теби, ти мени".

* Да ли је та ваша позиција била лични избор?

- Увек сам желео да останем огољен, као боксер који сваког дана улази у ринг, а то што је јуче некога нокаутирао, не значи да данас неће бити на поду. Кад заузмете позицију, ако сте лојални систему, гарантовано вам је да дуги низ година нећете пасти. Изабрао сам да могу да будем нокаутиран, јер ће то бити коректив, здрав однос према томе што радим. Врло свесно и рано сам се одлучио за овај позив, а ако у њему хоћете да направите нешто што ће трајати и после вас, онда то мора да боли, да се све доживи, преживи и, на крају крајева, плати. Ту нема неких муфте прича, сад ћу ја теби дати награду, а сутра ти мени. Не. Само огољено.

* Почели сте као вајар, али сте се у Венецији, због старих мајстора, окренули слици...

- Повукло ме када сам видео Тицијана, оно што је сликао иза фигуре. Опхрвали су ме ти простори и атмосфера коју даје слика. С друге стране, био сам сиромашан и нисам могао да наслутим да ћу икада имати новца за све оно што сам хтео да правим у скулптури, а овде ми је били потребно парче дрвета или платна на којем бојама и четкама могу да направим чаролију. На мојим сликама и даље често има скулптуре, па чак и слободне у простору. Техника не може одредити уметност. Да ли ћете се изразити кроз песму, балет, слику, графику, звук, то су питања личних афинитета. Волим и да пишем, дискутујем, цртам, правим графике, стружем, брусим... Волим уметност као такву.

Прочитајте још - Поезија је у свакој уметности

* Зашто вам је важна литература која је чест мотив у вашим делима?

- Када вам је живот болан, када не можете да разумете односе међу људима, велика уметничка дела су вам утеха. Видите да нисте сами. Рецимо, кад прочитате роман "Дервиш и смрт" схватите да се Меша Селимовић и његови ликови баве истим питањима која и вас муче. Везан сам за књижевност, али пре свега поезију. Њена форма је краћа, па док сликам, увек прочитам неку песму.

* Руску, пре свих?

- У младости су ме опчинили Цветајева, Ахматова, Пастернак, Мандељштам, потом и Хармс, а да не говорим о прози, Толстоју, Достојевском, Чехову... То ме је вукло по некој блиској словенској сензибилности, као касније филмови Тарковског и Параџанова. Заволео сам руски конструктивизам, ту њихову луду страст да се спозна нешто иза. Развијући свој унутрашњи поетски свет, открио сам пољску и грчку поезију. У много чему то је одредило мој живот и трагања, некада се враћало и у сновима.

* У вашем су атељеу Толстој и Том Вејтс један до другог...

- То је тако стицајем околности, а иначе често спајам неспојиво. Логичније би било да је Вејтс поред Висоцког, јер су блиски по том субверзивном односу према свету. Самокритички сам се питао зашто сликам познате људе, да то није пука жеља да будем уз њих, али није тако. На лицима особа које су се дубоко питале над светом и бескомпромисно тражиле одговоре очитује се посебна енергија. Неки ме сматрају портретним сликаром, али ја трагам за људима који могу понети улоге у мом личном филму - бунтовницима, сненим женама, радницима, трагичним или поетски занесеним фигурама. Налазим их међу пријатељима, познаницима, а некада и у свету литературе, филма, музике...

* Да ли је човек нешто најузбудљивије на овом свету?

- Припадамо јудео-хришћанској цивилизацији, где је човек створен по обличју божјем. Али у Јапану, где често излажем и имам блиске пријатеље, човек није у средишту, већ природа. Код њих он у природи није ни мањи ни већи него што јесте, док је код нас господар који све ресурсе потчињава себи. Својевремено сам већ остарелом оцу покушао да објасним зашто не би требало да одсече неки храст који му реално није требао, али је леп, као и то да ми немамо право на њега, нити он на нас. Ништа није могао да разуме, јер нама дрво служи да изгори у ватри, или да се од њега направе врата, астал...

* Старија ћерка кренула је вашим стопама, породица се уметнички шири...

- Нисам то ни форсирао, ни прижељкивао, јер сматрам да свако мора наћи свој пут. Она је већ завршила школе, па смо сада једно другом дивни саговорници. Трагедија наше средине је то што и породице тешко остварују континуитет. Погледајте само претке Никите Михалкова, ту нико није без корена. Моји родитељи су завршили четири разреда основне школе и били су сељаци. Ја сам направио искорак, али нисам имао на кога да се ослоним, никога да питам када уђем у кризу, јер они нису знали о чему се ради. Добро је за земљу да постоје породице које ће трајати. Овде никако да се успостави нека нит, код нас није било ни те племените декаденције.

* Шта је то у нашем менталитету те нам је дах тако кратак?

- Жао ми је што то говорим за овај ускршњи број, али не морамо себе стално уздизати и уљуљкивати на очигледно погрешном путу. Постоји нешто у самој нашој генетици што је узрок наших криза. Правдамо се да смо на размеђи Истока и Запада, а други народи би искористили ту позицију и били велики. Има нешто на Балкану дефектно и лоше. Није нас држава направила оваквима, него смо ми направили овакву државу. Морамо да се суочимо са тим да има много љубоморе, злобе, зависти. Неки горки бол годинама осећам зато што не срећем људе склоне да гурају заједно. Узмимо за пример Ђоковића, који је направио невиђену ствар за овај народ, а када се уморио и стао, свако је почео да га уз телевизор грди. Поражавајуће је толико непоштовање туђег успеха. Овде је највећи изазов раскринкати и оборити. Сећате се шта су само радили Данилу Кишу када је било јасно да је направио нешто што је европска вредност.

* Како доћи до позитивног заокрета?

- Морамо да знамо да Народни музеј није место где се само доводе екскурзије, него да су нам музеји центри духа и националног бића, да смо то ми. Када деца ту дођу, не треба само да виде Каналета, већ да знају да је постојао неко ко га је купио, донео и поклонио свом народу. Предлагао сам неким богатим људима да, у сусрет отварању музеја, купе и дарују пет слика великих данашњих европских сликара и пет слика савремених наших уметника. Једино тако заједнички се иде напред, не праве напредак само сликари, песници, писци, редитељи. Погледајте шта је све урадио Кустурица, па немојмо покушавати да га оборимо, јер тако себе срозавамо. Издвајањем добрих примера градимо праве вредности.

НЕ УМЕМО ДА ПРАВИМО ЕЛИТУ

ДО шездесетих-седамдесетих година прошлог века, Климта и Шилеа су сматрали представницима декадентне уметности царства које је пропадало, а сецесија је била нешто декоративно и нижеразредно. У једном тренутку Аустријанци су схватили да су они заиста величине, и сада у Бечу имате само "моцарт кугле", Климта и Шилеа. Долазе милиони туриста, држава има интерес, као и народ. То је идентитет. Када ће овде Паја Јовановић бити идентитет државе? Направићемо му неку изложбу или монографију, али багателишемо његову величину. Немамо жељу да негујемо те стожере који вуку народ. Ми не памтимо доброчинства Пупина, ни Владимира Матијевића, који је школовао генерације талентоване и сиромашне српске деце у Хрватској. Не умемо да правимо елиту. А када људи оборе те стубове, немају ништа, постају руља једна блатњава, која иде без циља. Главиња - каже Туцовић.

ЉУБА, МИЋА, ГРАОВАЦ

НАШ саговорник био је међу ретким уметницима који су отишли у Ваљево да се опросте од Љубе Поповића...

- Сматрам га изузетном фигуром, не само због сликарства, већ и оног што је говорио, због интелигенције, племенитости, родољубивог осећања које је некада било и уметнички луцкасто. Поштујем и оно што је урадио за свој град. Мислио је на српску провинцију и тражио је да буде сахрањен на месту одакле је потекао, што није ни Ваљево, већ Брђани. Дружио сам се и са Мићом Поповићем и Николом Граовцем и био срећан због тога. Сви смо ми део једног непрекинутог ланца, и ништа се мимо њега и не може направити.

БОЉЕ НАКНАДНО У МУЗЕЈ

ЈОШ сам као млад мислио да ће се моји радови сами заштити. Често сам замишљао ситуацију у којој ме нема, а неко распрема таван, подрум, кућу и избаци моја дела поред контејнера. Наилази поштар, или Цига, и каже: "У што је ово добро, морам да понесем жени." То је већа заштита рада него тренутно присуство у музеју. Више волим да ме накнадно у музеј убаце него да ме накнадно избаце. Ви данас можете трајати разним махинацијама, док су на сцени њихови актери, али ће доћи сутра други типови и нестаће те. Али ако успете да за живота направите бар неколико дела која ће народ, заједница, препознати као своје вредности, сачувани сте.