Окупатори дођу и оду, комшије остају

РЕДИТЕЉ Борис Малагурски, који је стекао међународну репутацију захваљујући документарцима “Тежина ланаца 1 и 2”, у октобру прошле године снимио је филм “Косово: Моменат у цивилизацији”, о албанском уништавању српских светиња. После вишемесечне турнеје по региону, Европи и свету, најшира српска публика моћи ће да на јавном сервису сутра (РТС 2, 18.15), на годишњицу мартовског погрома 2004, провери шта је то у овом филму толико наљутило Албанце да су Малагурском чак претили смрћу.

- Странци који су гледали филм схватили су да се ради о цивилизацијском наслеђу које припада и њима, иако је грађено кроз српски народ, те да су нам вредносне поруке које ти манастири носе у себи можда потребније данас него икада пре - сумира, за “Новости”, Малагурски утиске с премијера широм света (а последње су биле у Канади и Аустралији).

* Ваш први филм из 2008. био је “Косово: Можете ли да замислите”, посвећен мартовском погрому и људским правима Срба. Да ли сте могли да замислите како ће Косово и Метохија изгледати данас?

- Тај филм сам снимао кад сам имао 19 година, а ситуација се, у међувремену, битно променила. Прво, геополитичка ситуација је знатно другачија - пре десетак година Владимир Путин је тек одржао чувени говор у Минхену, који је означио почетак поновног успостављања мултиполарног света. Албанци су имали велика очекивања од “независног” Косова, а данас масовно одлазе са огњишта. Неколико држава је повукло признање, иако су нам многи говорили да је то немогуће. Не знам чему су се Албанци надали. Они Американце не занимају, нису им САД дале независност, већ обичну плаво-жуту заставицу којом смеју да машу док САД користе Косово као војну базу. Али амерички утицај у свету јењава. Зато је сада прави тренутак да свету представимо истину о Косову.

* У филму поредите Исламску државу и њено уништавање наслеђа са оним што албански екстремисти чине на Косову. Случајно или намерно?

- Постоји јасна паралела између рушења културне баштине на Косову од 1999. до данас од стране албанских екстремиста и рушења културне баштине у Сирији и Ираку од стране Исламске државе. Многи људи на Западу су били шокирани када су видели сцене рушења Палмире или скулптура у историјском музеју у Мосулу, али мејнстрим медији су зажмурили на врло сличне сцене на Косову. Скоро сви у Србији су видели оне чувене кадрове рушења цркве у Подујеву, када су поједини Албанци ризиковали живот да би се попели на врх цркве и срушили крст. Те сцене нису приказане у медијима на Западу, а 2004. година је требало да буде последњи аларм за цивилизовани свет, порука да се екстремизам не решава тако што се попушта пред захтевима екстремиста.

Кадар из филма “Косово: Моменат у цивилизацији”

* Како смо од скрнављења споменика дошли до тога да Албанци тврде да су манастири њихово наслеђе?

- То је заиста највећи апсурд у овој причи. Од 1999. до данас албански екстремисти су уништили више од 150 српских цркава и манастира на Косову. Данас, међутим, многе цркве и манастире чувају безбедносне снаге, па пошто Приштина не може да настави са уништавањем нашег историјског наслеђа, променила је тактику: то нису српски манастири, већ албанско-византијски. Покушавају да постану чланица Унеска како би могли да поспеше такву пропаганду, а да живе манастире претворе у мртве туристичке атракције. Јер, ако нема монаха да посетиоцима испричају истину, Приштина може да спинује причу како год жели. А њихов спин нема граница - од тога да су манастире градили Албанци, па до тога да је Милош Обилић био Албанац.

* Колико су те њихове приче уверљиве?

- Колико год нам се чинило да нема шансе да неког озбиљног убеде у такве бајке, морамо да будемо свесни тога да су Албанци платили многе историчаре да пишу историју онако како Албанцима одговара, многе аналитичаре да потврђују њихову причу и многе политичаре да обликују политику своје земље сходно албанским интересима. Они активно лобирају и имају јасно зацртане националне циљеве. Ми морамо да се коначно тргнемо из размишљања деведесетих година, по којем ће, сама од себе, истина изаћи на видело и правда победити. Истину морамо стално да приказујемо, а за правду да се изборимо.

* Можете ли да замислите дан када ће “Косово: Моменат у цивилизацији” бити јавно приказан у Приштини?

- Верујем да ћу доживети тај дан. Моја визија будућности Косова није та да се Срби свете Албанцима, већ да живимо у миру једни с другима. Мислим да су и Албанци и Срби губитници рата на Косову, с тим што Албанци то спорије схватају. Датум 17. фебруар 2008. је њихов 5. октобар 2000. - косовски Албанци су били убеђени да ће сви њихови проблеми бити решени кад прогласе независност, као што смо ми очекивали да ће све бити решено кад оде Слободан Милошевић. Још 2010. сам разговарао са албанским таксистима у Приштини (а таксисти, по неписаном правилу, најбоље осете пулс народа), који су ми говорили да им је боље било за време Југославије. “За време Тита?”, питао сам. “И за време Милошевића!”, одговорили су. Недостају им комшије Срби, економија је уништена, незапосленост огромна, руководство криминално.... Питао сам да ли би хтели све то да понове пред камером. Престравили су се од саме помисли да то јавно изговоре. Док нама скоро 18 година говоре о томе да морамо да се суочимо са прошлошћу, сматрам да ће мирније доба доћи онда када се и Албанци суоче с неким непобитним чињеницама, а ту не мислим само на грехове ОВК или Резолуцију 1244 СБ УН. Окупатори дођу и оду, али комшије остају.

МУДРА И ОРГАНИЗОВАНА БОРБА

- Немам ништа против тога да се Косово брани на друштвеним мрежама или у приватним разговорима. Напротив. Мислим да је важно говорити о томе и приватно и јавно - каже Малагурски. - Нисам неко ко мисли да се Косово брани искључиво тако што ћемо за њега гинути. Свако треба да брани оно што је наше на свој начин. Иако се често у јавности говори о томе да младе не занима Косово, већину у публици на готово свакој премијери овог филма чине млади људи. Они су најактивнији и у дискусијама после пројекције. У том смислу сматрам да борба за наше интересе на Косову има перспективу, само је важно да се боримо мудро, организовано и упорно.