Дневник заблуда: Културна баштина

СЛОВЕНИЈА је Србији недавно упутила захтев којим потражује више од 300 уметничких дела и историјских предмета из збирки српских музеја, званичних резиденција и државних установа. Ова апсурдна листа састављена је на основу једностраног виђења да су аутори тих дела Словенци или да је Словенија земља њиховог порекла. На листи се налазе и тридесетак дела из збирке Музеја савремене уметности у Београду, без обзира на то што музеј поседује комплетну документацију која потврђује легално власништво. Ту су и портрет српске сликарке Надежде Петровић аутора Словенца Ивана Грохара, оригинал југословенског филма “Битка на Неретви”, записи “Филмских новости”, поштанска кочија, чак и локомотива из 1884. из Железничког музеја у Београду! Свој захтев Словенија темељи на Споразуму о питањима сукцесије из 2001, иако је рок за истицање потраживања истекао пре 12 година.

Хрватска од Србије потражује српску културну баштину из манастира и цркава Српске православне цркве у Хрватској која је спасена од уништења, највише током операција “Олуја” и “Бљесак”. На хрватској листи налазе се око 1.000 српских културних добара. Али, безбројна дела која представљају сведочанства о српском постојању, Хрватска је искоренила у неповрат, као она из минираних и спаљених Владичанског двора и цркве у Пакрацу. Оно што није спасено доношењем у Србију, уништено је или нестало у ратном вихору, као на пример 7.000 икона, богослужбене књиге и обимна архивска грађа. Током последњег рата, у Хрватској су спаљене јединствене српске цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници као и у Бузети код Глине са почетка 18. века, све под заштитом Унеска. Коначна листа разорених српских цркава је дуга, а прати је непроцењива галерија српских православних икона из периода од 15. до 20. века.

Исту судбину већ је једном доживела српска културна баштина у усташком погрому Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата. Тада су српске цркве на територији НДХ опљачкане до голих зидова и спаљене, међу којима и манастири на Фрушкој гори. И поред бројних послератних захтева да се отета културна добра врате у Србију, у великој мери то није учињено, а највећи део тих богатстава задржан је у Хрватској.

На хиљаде старих српских рукописа, ретких књига, реликвија, уметничких дела и докумената налазе се данас у бесправном поседу изван Србије. Ово културно благо краси стране музеје, библиотеке и приватне збирке, истовремено ишчезавајући из колективне српске свести. Србија никада није имала националну институцију чији је једини задатак да трага за непроцењивом културном баштином изван земље. Насупрот великим нацијама које имају установе за истраживање и прикупљање националног блага ван матице, Србија нема специјализовано тело које проучава српско културно благо у иностранству, због чега оно нестаје у неповрат.