ДА прескочимо свечани ручак, поједемо нешто успут и одемо да видимо море. Ако може, неким кривудавим, што лошијим путем. Желим да снимим високе планине, литице, романтичне пределе до којих ми је стало. И волим брзу вожњу, па слободно додајте гас - збунио је Орхан Памук овим речима своје домаћине у Подгорици, где је дошао да отвори Зимски салон књиге и прими Међународну награду "Књижевни пламен", коју му је доделио његов црногорски издавач "Нова књига".

А пре непланираног одласка у Будву, турски нобеловац је одбио да га возе до Градске књижаре, на конференцију за медије, већ је из хотела стигао пешице, завиривао у излоге и мобилним телефоном фотографисао људе и улице.

Непосредан и опуштен био је и током изузетно посећене церемоније уручења признања у сали познатог тржног центра. Стрпљиво је, дуже од сата, потписивао неколико стотина књига својим читаоцима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Orhan Pamuk: Politika me čini nesrećnim

Између боравка у Подгорици и одласка у Бијело Поље и на Цетиње, писац чије је дело у турској и светској култури глас који књижевности даје посебан значај, чији романи, успомене и есеји погађају и привлаче публику у свим крајевима планете, радо је пристао да на енглеском разговара за "Вечерње новости" и нашем листу да ексклузивни интервју.

* Пишете ли свакодневно?

- Није да морам, волим да радим. Потребно ми је да седим сам за својим столом, да размишљам и пишем. Пошто је то врста радости, не сматрам је обавезом. Осећам се као дете које се игра са играчкама, а такво дете заборави на време. Наравно, није увек тако, некада не могу да пишем због приватних или политичких проблема, који ме чине несрећним. Имам и ја чудне мисли у глави, али сматрам се срећним писцем.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Pamuk: Andrića smatram svojim pretečom

ЉОСИНО ПИСМО У улози председника жирија за доделу награде "Књижевни пламен", перуански нобеловац Марио Варгас Љоса послао је писмо упућено Памуку, које је прочитано приликом уручења: - Одувек сам спадао у ред великих поштовалаца Памуковог књижевног дела и, такође, његове, веома храбре преданости слободи, људским правима и борби против национализма, популизма и свих других извора фанатичног насиља. Мислим да он утеловљује идеју великог наратора који, истовремено, снажно ради на остварењу бољег света.
* Држите ли се оловке или компјутера?

- Вероватно сам један од последњих писаца који упорно настављају да пишу руком. Нисам био срећан ни са писаћом машином, а када су их заменили компјутери, желео сам да их користимм али нисам био задовољан. Писање руком већ ми је прешло у навику. Ангажујем људе да моју прву верзију унесу у компјутер. Пошто је писање увек дописивање, прву верзију онда исправљам, такође руком, и тако то иде.

* Шта нас ново чека из ваше радне собе?

- Пишем историјски роман који се дешава на замишљеном османском острву 1900. године.

* Да ли ће дигитално доба убити књиге?

- Дигитална ера може да убије папирне књиге, али не може навику читања. Сада људи читају више него раније, али повремено, и углавном оно што их забавља, на "Фејсбуку" и "Твитеру". То ме више забрињава. Интернет је веома демократичан и омогућава да људи лакше приступају култури, али нуди релативну истину. То није много добро за успостављање мира и живот у хармонији.

* Причање прича, којима сте освојили публику, као да постаје један од заборављених заната из ваших романа. У чему је тајна добре књижевности?

- У једној реченици би гласила - да се присећамо прошлости, причамо о садашњости и обухватамо будућност. Нема потпуне садашњости. Окружују нас непрегледна прошлост и бесконачне могућности будућности. Стиснути између тога, овде смо и сада. Добра књижевност не би требало да говори само о садашњости, већ би морала да нас подстакне на размишљање о одјецима прошлости и жудњи за будућношћу. Посебно ми је стало до прича у којима је тежина прошлости увек у близини.

Фото Л. Брајовић

* Зашто?

- Можда зато што долазим из османске империје која се распала, која је велики баласт за све нас. Имали смо богатство културе, велику и важну историју, али нисмо њени робови. Можемо да измишљамо ствари које се никада нису догодиле. Радост писања је комбиновање тежине историје, моралних обавеза према нашем идентитету, али такође и према нашој слободи и машти. Зато ми је слобода говора веома важна.

* Како вам се чини Андрићева мисао да старци и деца воле да причају приче?

- Додао бих да и жене воле приче. Можда је хтео да каже да амбициозни људи који јуре за новцем и моћи после неког времена не читају књиге.

* Рекли сте да осећате блискост између његовог и свог дела...

- Дивим се и веома волим Иву Андрића. У мају 2006, посетио сам Београд и био у Андрићевом музеју. Допало ми се, а пет месеци касније добио сам Нобелову награду. У шали су ми говорили да је можда мало Андрићеве среће прешло и на мене... Делим његово интересовање за прошлост, а имамо и заједничку османску прошлост. Српско-турски односи су били трауматични, лоши, са много крви. Волим начин на који обуздава емоције, показује разумевање за своје ликове, без обзира на то одакле потичу. У његовим романима Турци нису зли све време, све види у равнотежи.

Памук у разговору са нашим уредником

* Због чега је данас посебно важно неговати причање прича?

- Мој нови роман "Црвенокоса" је прича о односу између копача бунара и његовог шегрта, о Истоку и Западу, ауторитаризму и индивидуалности. Уједно је реалистична и алегоријска прича која преиспитује старе европске митове и митове из Азије, исламског света. Књига је и метафора за владу, мафију, популарне лидере... Важно је да се све добре, класичне приче поново причају, јер нас уче етици, филозофији, начину живота. Ја сам Турчин у сендвичу између Европе и Азије, модерности и ислама, и то су моје теме.

* Постоји ли непремостив јаз између Истока и Запада, да ли је свет подељен?

- На неки начин јесте, али не волим такву поделу. Не верујем у Хантингтонов сукоб цивилизација. Ако истичите поделе и сукобе, онда ће их бити све више. Ако попут мене истичете да Исток и Запад иду заједно у хармонији, успевају у њој, онда мислим да ће бити мирније, и то ми се у животу потврђивало. У ствари, то уопште није мој проблем.

* Мислите на то што вас препознају на свим језицима?

- Идем у Кину, Кореју, Северну и Латинску Америку, Европу... Виде ме као успешног писца и увек ме питају, посебно у Азији: Како то да репрезентујете своју културу, говорите о својој прошлости, а вољени сте, занимљиви и популарни свуда? Не знам.



* Примењујете, ипак, неки рецепт...

- Моја формула је: само немој да бришеш ствари, немој да их редукујеш. У раним романима, у "Црној књизи" или у "Зовем се црвено", рекао сам себи: само користи све турске, османске ствари из прошлости, и то у великим количинама. Али, такође, користи модернизам, постмодернизам, нове начине у причању прича, експериментиши, не стиди се. Стави све заједно, помешај и види шта ће испасти!

* Како мање земље могу да представе своју културу? Може ли Србија да се избори у арени међу великима?

- Кинеска популација достигла је бројку од милијарду и триста милиона, а да ли је Кина довољно представљена у свету? Зна се више о холандској него о кинеској књижевности. Не треба се жалити и говорити: мала смо земља, наша култура и идентитет не занимају никога. Није ствар у величини земље него у представљању културе, модерности и комуникацији. Шта је кључно за добијање пажње света? Ископајте и пронађите старе приче, мотиве и симболе с којима сте рођени и пишите о њима искрено и поштено. То ће решити проблем малих нација о којима нико ништа не зна.

* Мислите ли да је свет пред озбиљном опасношћу од глобалних сукоба?

- Не мислим. Амерички народ је изабрао не баш интелигентног, културног и мирољубивог човека за свог председника. Али нисам у паници зато што Америка има и друге институције које га обуздавају. Докле год постоји демократија нисам забринут за будућност. Али једна ствар ме брине. Класична прича којој су нас учили социолози је да што будеш богатији, биће и више либералне демократије, слободе, бриге о мањинама... Нажалост, не видим да се то остварује. У Индији, демократија се развија, али изабрали су ауторитарног владара, који је против муслимана. Владајућа партија у Турској и Ердоган коче нашу демократију. Кина постаје све богатија, моћнија, али не видимо неки развој демократије, већ видимо да контролишу интернет. Ипак, дугорочно гледано, нисам забринут за судбину света. Можда сам наиван, али уздам се у људски разум. Можда имамо Трампове, али такође имамо равнотежу у мудрости човечанства.

* Колика је одговорност пред писцем после добијања "Нобела"?

- Постајете дипломата, особа од које сви очекују да репрезентује државу. То би могло да убије дете у мени, а неодговорно дете у мени сања, и са тим сновима могу да пишем. Политика у Турској је ужасна, нестаје слобода говора, али не могу да бринем све време. Идеје долазе из неодговорности и од њих правим приче које репрезентују земљу, људе и мој део света.