Владимир Величковић: Цео свет је лонац који кључа

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА: ПАРИЗ

НОВА београдска галерија "Рима" имаће реномираног госта на отварању у среду 15. новембра. Великан српског и француског сликарства Владимир Величковић биће први који ће својим делима утрти амбициозни пут активностима новог изложбеног простора. Познати париски сликар представиће се са пет платна и једним цртежом.

- Велики су формати, али не они највећи. Димензије су условљене величином галерије. Ту је и неколико мањих комада који ће комплетирати изложбени простор. Тематски, настављам оно што сам приказао на претходној изложби у галерији САНУ пре три године, између људске фигуре и пејзажа, са гавранима и пожарима, што карактерише мој рад последњих година. Слике које ће бити показане нису виђене у Београду. Ово им је први пут да изађу из атељеа - каже Величковић у ексклузивном разговору за "Новости" којим најављује предстојећу изложбу, али и говори о актуелним догађањима на српској и француској ликовној сцени.

* Излажете у познатим и импозантним просторима широм света, али истовремено волите и да помажете младим галеријама да стекну реноме?

- Сматрам да је такав приступ за једног уметника веома важан. У галерији "Рима", која постоји већ више година у Крагујевцу, излагао сам два пута. Радо сам се одазвао позиву да мојом изложбом отворе своју испоставу у Београду, у новој згради, врло атрактивног изгледа, у Париској улици.

* Занимљива је та наша Париска улица, има парне и непарне бројеве на истој страни, иде у "ге", рачва се на свом крају, са грађевинским ремек-делима, али, у дну, и неким руинама...

- Има, као и свака београдска улица, свега и свачега. Али, чини ми се да се у граду видно поправља ситуација. Можемо да волимо или не, нове зграде, које су, као и свака нова ствар, подложне критици, али је чињеница да се запушавају рупе које зјапе одвајкада. Чини ми се да се Београд полако креће ка будућим бољим данима. Париска улица има свој шарм. Њом тандрче трамвај, али се и граничи са Калемегданом. Води, доле, на воду, а та вода ће у скорој будућности да се активира разноразним садржајима. Ту, пре свега, мислим на пасарелу коју су радили Мрђан Бајић и енглески скулптор Ричард Дикон. Биће прилично занимљива и врло оригинална атракција у том амбијенту, повезујући Карађорђеву улицу и обалу Саве са Калемегданом.

* Стиче се утисак да актуелни догађаји у свету, на први поглед неприметно, али, ипак континуирано, утичу на еволуцију вашег сликарства?

- У извесном смислу, реч је о тематици која се држи континуитета, али која има и неке нове аспекте и елементе. Све је то, како волим да кажем, еволуција у континуитету. Догађаји стално улазе у мој систем посматрања, то шта и колико живимо, и колико ћемо још да живимо. Цела Земља је огромни лонац који кључа. Да ли ће поклопац да се подигне или не, не зависи од нас, наше добре воље и памети, већ од непамети других. Таоци смо болесног владајућег света на планети. Какве ће последице бити, нико не зна. Али, могу да буду страшне.

* Црне рупе на вашим сликама све су веће...

- Да могу да нас у њих безболно спакују!

* Веома сте активни. Где црпите толику енергију?

- Радим свакодневно. Енергију стварају жеља за ангажовањем и амбиција. Цео свој живот посвећујем свом послу. А организација изложби је чисто техничке природе. Дође камион, покупи слике, и све је завршено. После само одеш на отварање, што је пожељно и добро, али те нико на то не обавезује. Има година "са", и година "без". Ова је била веома тиха. У мом случају, то значи да сам учествовао на три-четири манифестације. Једна од њих је била веома занимљива, у капиталистичком и снобовском центру Сен Мориц у Швајцарској, где се крајем августа на "Арт мастерсу" окупља врло квалитетан свет из сфере бизниса. Изложио сам два велика цртежа, а идуће године ћу на истом месту имати самосталну изложбу. Био сам и на неколико колективних поставки у Француској. Ових дана се отвара и изложба мојих радова у једној галерији у Пекингу, као наставак поставке из Националног музеја. Али, нисам тамо отишао, јер сам решио да дођем на мало већу свечаност, отварање Музеја саремене уметности у Београду!

* Коначно...

- Најзад! После десет година! Који су разлози за толико дуго реновирање, вероватно то неко други зна, али тај период је апсолутно недопустив, необјашњив и без икаквих извињења. Колективно смо криви што се то догодило. Није било одређеног бунта и протеста, што можда не би бог зна шта променило, али би се бар неке савести продрмале и мало се размислило зашто је то тако.

* Као члан Управног одбора Музеја, јесте ли задовољни новим простором?

- Треба све то да се испроба, да поново заживи функција музеја. Унутра има значајних промена. Повећана је изложбена површина. Све изгледа сјајно. Ма, само кад се отворио, чак и да ми се не допада, да народ почне поново да улази унутра! И, то се ових дана дешава.

* Сад још само и да се Народни музеј отвори...

- Обећано је да ће бити догодине. Кад се то буде остварило, имаћемо озбиљан културно-туристички адут у региону, али и даље.

* Генерације су много изгубиле. Колико је уопште могуће формирати естетске, културолошке и сваке друге критеријуме, без такве две институције?

- Да се то десило мојој генерацији, били бисмо грдно упропашћени, културно, интелектуално и на свим другим пољима. Данас се млади спасавају интернетом. Имају увид у догађања, обавештени су о свему и свачему. Све је у рукама појединца. Ако је заинтересован, амбициозан, радознао, све може на неки начин да се ублажи. Чак и недостатак таквих институција. Једно је, ипак, када се шеташ по својој соби и пиљиш у екран, а нешто сасвим друго кад се нађеш у простору који се зове музеј. То је друга атмосфера, друго пулсирање. У контакту си са историјом. Колико год да је снабдевен ужасном количином информација, интернет је само један обичан екран.

* Шта на париској изложбеној сцени данас, по вама, завређује највећу пажњу?

- Пикасо! Стално је актуелан. Тренутно траје изложба његових дела у фондацији "Леклер" у којој би требало да излажем идуће године. Реч је о колекцији кћерке последње Пикасове жене Жаклине. Пикасо је за собом оставио 70.000 архивираних дела! Сваког пута је то неко друго виђење и избор. Изложена су и дела Рубенса, Гогена, а завршава се и изложба Дејвида Хокнија, мени веома атрактивна, с обзиром на то да смо "заједно" расли. Изузетно интересантна изложба, на којој се види невероватан таленат. Што се тиче млађих, занимљиво је да је за управо додељену награду "Марсел Дишам" на изложби у Бобуру, један од четири кандидата била моја бивша студенткиња Маја Бајевић.

* Прекопута Бобура је Културни центар Србије, који је добио новог директора Радослава Павловића. Шта очекујете од нове поставе?

- Полажем велике наде у ново руководство! Да се покрене активност која је недостајала и које је центар достојан. Потребан је квалитетан и разноврстан програм, с оним најбољим што имамо. Имам идеје у том смеру, чини ми се да ћемо сарађивати, што се тиче програмске политике. Надам се да ће центар имати бољих дана.

СКАНДАЛОЗНИ АМЕРИКАНЦИ

* КОЛИКО је штетна одлука САД да изађу из Унеска?

- Скандалозан потез! Шта рећи? Велика нација, која претендује да влада светом, избацује могућност да учествује у одржавању класираних, вредних и цивилизацијски неприкосновених културних објеката. Због чега? Не може се једној Палестини ускратити право да постоји. То није празан простор. Тамо живе људи. Запрепастили су ме. Као што ме и њихов нови председник својим изјавама и потезима често запрепасти.