Узвишена мера и равнотежа духа

ОДЛИКА великих људи у ликовном изражавању јесте да не буду сервилни и механизовани кописти без духа, али и да не буду ни неуравнотежени фантасти. Њихове особине су узвишена мера и равнотежа духа. Знање поткрепљено мудрим и здравим размишљањем. Узбудљива осећајност, она која нас убеди и примора да се уживите у њихова дела и да осетите да је оно што су насликали или извајали убедљивије и од саме природе.

Ове мисли Мила Милуновића нашле су се у књизи “Уметници о уметности”, коју је приредила Ивана Симеоновић Ћелић, а објавио Музеј „Цептер“. На више од пет стотина страна, овог не само по обиму капиталног дела, нашли су се тако аутопоетички текстови, али и критике, осврти, изводи из интервјуа, полемике, деветорице великана наше ликовне сцене. Уз Милуновића, то су Васа Поморишац, Иван Табаковић, Марко Челебоновић, Михаило С. Петров, Петар Добровић, Петар Лубарда, Сретен Стојановић и Тома Росандић.

Иако настали у периоду између два светска рата и у првим деценијама социјалистичке Југославије, како примећује рецензент, историчар уметности Саво Поповић, текстови су актуелни и у садашњем времену, јер се баве недостатком новца за ликовне манифестације, критичарским таборима, конкурсима...

Тако се у протестном писму сликара Михаила С. Перова “који је прекјуче цепао своје сопствене радове у Павиљону на Малом Калемегдану”, упућеном редакцији “Времена”, септембра 1930. године, може прочитати:

- Да се правилно разумемо: није реч о томе да би свака наша изложба морала бити распродата. Далеко од тога: тако што не догађа се ни у срединама културно вишим од наше! Али да се број посетилаца једне озбиљне изложбе, припремане с великим материјалним жртвама - да поменемо само такве жртве - сведе, за петнаест дана њена трајања и у месту од триста хиљада становника, на педесет до сто људи само, и то у већини гимназиста - то свакако превазилази свако очекивање и у срединама које бројем својих културних разметљиваца стоје далеко испод наше - закључује Петров.

Недвосмислен је и тон Петра Добровића, који критикује избор аутора за Југословенску изложбу у Амстердаму:

- Већ од париске југословенске изложбе 1919. год. није тајна међу уметницима и у упућеној јавности како све уметничке репрезентативне манифестације углавном служе г. г. Росандићу и Мештровићу, а да је у ствари њихова репрезентација слава у односу са стваралачком снагом целокупне наше уметности - једна обмана, резултат њихове вештине и спретности у самом приређивању и организовању изложби - пише Добровић, такође у “Времену”, 1932. године. - Није никако случајно ни ненамерно да при оваквим репрезентативним изложбама најспособнији сликари излажу највише четири дела, док г. г. Росандић и Мештровић читаве колекције које неретко обухваћају и преко четрдесет дела!

Пишући често и много о делима својих савременика, велики вајар Сретен Стојановић осврнуо се и на изложбу Саве Шумановића из 1928. године, и запазио:

- “Пијани брод” је слика која не подсећа ни на чији начин третирања слике. Композиција успела, осећање доследно спроведено, а колорит у свом своме сјају и власти. Није чудо да је ова композиција толико запажена у француској критици јер је то право уметничко дело.

Стојановић је запазио и “декоративно-илустративни таленат госпођице Барили”, на једној од њених првих поставки, али не више од тога:

- Ова изложба даје наде да ћемо добити снажног илустратора који ако не буде потпуно оригиналан и уметник биће несумњиво солидан мајстор.

Добровић, Милуновић и Росандрић како их је видео Пјер Крижанић

Много галантније је о дару Љубице Цуце Сокић писао Петар Лубарда, поводом изложбе десет младих уметника 1940. године, истичући њено сликарско напредовање.

- Она има у својим сликама и монументалности, и то је чини убедљивијом од осталих. На овој изложби Љубица Сокић је најјаснија у својим сликарским тежњама - оцењује Лубарда.

А када је Лубарда, после рата, нашој земљи донео престиж наградом на Бијеналу у Сао Паулу, речи хвале није штедео Марко Челебоновић, тврдећи како је његов колега успео да “проговори својим језиком”:

- Лубарда, у својој последњој фази у којој се појављују извесни елементи апстрактности, није нагонски усвојио један већ постојећи језик, као што су то мислили многи наши посматрачи његове уметности, већ је верујући у неминовност императива савремених начина изражавања, у своје дубоко укорењене погледе на свет унео широк дух синтеза ликовних настојања нашега времена.

СПОМЕНИК КРАЉУ ПЕТРУ

У АКТУЕЛНИМ расправама о споменицима, занимљива је и белешка Томе Росандића о томе какво обележје у Београду треба да добије краљ Петар Карађорђевић:

- Споменик треба да буде не само материјални украс Београда, већ привлачна тачка где ће сваки себе уздићи до гордости, долазити с религиозно-националним пијететом и одавати у души поштовање најбољима. Око споменика, и у њему, требало би да се врше све војне смотре, све државне манифестације, све народне судбоносне одлуке итд. Помислите како би све те свечаности, смотре и народни састанци добили печат светиња јер би се одигравале пред ликом великог краља, који би се уздизао као свети симбол свих догађаја.

ПРАВО НА УГЛЕД

У КЊИЗИ је објављена и беседа коју је на отварању изложбе Вељка Станојевића одржао Јован Дучић:

- Наша уметност бије за нас велику битку; она ће однети и велику победу ако будемо разумели да нема велике земље ни савременог друштва ако нема своју уметност. Нама је на страни потребно утврдити наше право на живот и наше право на углед. Наша уметност треба да нам буде пионир националне пропаганде међу пријатељима и међу непријатељима.