Марина Абрамовић: У седамдесетим тек почиње живот

КАД напуните одређене године требало би да погледате уназад. А ја сам прославила седамдесети рођендан. Моја баба је живела 103 године и често ми је понављала да у седамдесетим креће нека нова енергија, све се изнова покреће. Многи кажу да је моја исповест мрачна, али тако ја видим живот. Хтела сам да напишем причу свог живота која ће бити разумљива широј публици. Наменила сам је свима, како би могли да схвате слојевитост живота уметника.

Овако је Марина Абрамовић, најпознатија српска савремена уметница, публици у Будви објаснила разлоге зашто је написала мемоаре. Њен "Ход кроз зидове" објављен је на енглеском језику, а ускоро ће изаћи и на српском.

- Књигу сам посветила пријатељима и непријатељима, то ми је јако важно. Толики су пријатељи постали непријатељи, а непријатељи пријатељи. Никога нисам изоставила. Ова књига има безобразних вицева, политички некоректних, љубави, разочарања, уметности, сећања о временима која сам провела са Абориџинима, шаманима... - рекла је Абрамовићева.

За разлику од њене претходне посете Црној Гори, када су је дочекали премијер и други високи државни званичници, Абрамовићева је овог пута дошла на позив "Дукли арт центра", који води руски галериста и публициста Марат Гелман. Како пројекат пренамене фабрике "Обод", због кога је раније долазила, није заживео, а уметница се од њега оградила, ни речи није било о томе. Са публиком је поделила делове детињства, доживљај љубави, своја разочарања, патње, размишљања о смрти, перформансу...

- Родила сам се одмах после рата - прича уметница. - Моји родитељи су се упознали у рату, и заволели. Али, њихова љубав је била трагична. Кад је дошао мир схватили су да су потпуно различити и да је рат био њихова једина заједничка тачка. Мајка није исказивала нежности. Никад ме није пољубила. Када сам је касније упитала да ми објасни зашто, одговорила је да није хтела да ме размази. И то је за њу било нормално. Осуђивала сам је све док нисам прочитала њене дневнике. Читајући те записе, схватила сам да је била ужасно несрећна. Да сам то знала док је била жива, другачије бих се понашала.

Уметница перформанса је говорила и о ретроспективној изложби у њујоршком музеју МОМА.

- Била сам пресрећна када су ме позвали. Видела сам огромну шансу за перформанс. Схватила сам да могу да покажем да перформанс има трансфомативну моћ. Рекла сам: Уметник је присутан. И била сам присутна тамо, све време пуна три месеца. Седела сам непомично на столици и свако је могао да седне преко пута мене. Гледали смо се у очи. Кад гледате у очи човека, отвара се цела душа. Очи су врата душе. Моја енергија се тада променила. Било је напорно. У мојој глави пролазили су људи, покушавала сам да уђем у њих. Припремала сам се годину дана за тај перформанс!

Абрамовићева се сећа туге, бола и самоће које је видела у њиховим очима.

- И ја сам била рањива - каже. - Када сам коначно устала, била сам други човек. Схватила сам да људима морам да покажем пут како да подигну свест. Лако је свест спустити, лако је људе понижавати, али кад се свест подигне престаће ратови!

Марина је описала догађај из младости који је одвео у перформанс.

- Тражила сам од оца да ми купи уљане боје за четрнаести рођендан - сећа се. - Он је био ратник и није се разумео у уметност. Замолио је свог пријатеља, сликара Фила Филиповића, да ми да часове сликања. Први час никад нећу заборавити. Сећам се да је исекао платно за слику, ставио га на под и посуо га пигментима. Ставио је туткало у конзерву и преко свега терпентин. Узео је шибицу и запалио. Буквално је експлодирало на моје очи, погледао ме је, рекао да је то залазак сунца и отишао. Слику сам ставила на зид и отишла са родитељима на летовање. Када смо се вратили, слика се претворила у прах. Тада сам схватила да је све у процесу, није у резултату, то ме је усмерило према перформансу.

Уметница је признала да је неки критичари воле, а други не.

- Када сам била студент, перформанс, фотографија, видео, нису били признати као уметност. Четрдесет пет година касније перформанс је постао мејнстрим. Требало је толико година да верујем у себе када нико није веровао.

Разговор у Будви завршила је показивањем разгледнице коју јој је својевремено послао брат Велимир. На њој су Црногорац, његова ћерка и жена. Он усправан корача са малим цегером у руци, а оне иза њега насмејане, повијене од пртењача и терета на леђима.

- Срећна сам што сам избегла овакву судбину - закључила је уметница.

ВЕЗИВАЊЕ У БИОСКОПУ

ЈА сам буквално номад - прича Марина Абрамовић. - Путујем с једног краја света на други. Прошле године сам била само седамнаест дана код куће. Променила сам толико авиона да сам, кад сам пре неког времена отишла у биоскоп, села у столицу и почела да тражим опасач од авиона. Потпуно сам заборавила где сам.