О родитељима и деци, некад и сад

НАУКА названа комуникологија би могла да се позабави распадом стварне, блиске комуникације међу људима са напретком развоја медија, који би то требало да олакшају.

Сандра и Кенет (Дара Џокић и Тихомир Станић) се срећу раних (срећних) седамдесетих двадесетог века, као "деца цвећа" и падају, упркос противљењу Кенетовог конзервативног брата, Хенрија (Урош Јаковљевић), у фаталну љубав, појачану стимулансима. После се, сходно прокламованим људским слободама растају, деведесетих, када имају двоје деце (Ива Илинчић и Филип Хајдуковић), која "пуцају" од родитељске слободе. После двадесетак година, сада у двадесет првом веку, у пријатељским су односима, растерећено неконвенционални, али имају проблем са децом: кћер Роуз (Радмила Томовић) је манична, сиромашна и неуспешна музичарка, а син Џејми је социјално и психолошки дисфункционалан. Но, родитељи, живећи у бољим временима, и на крају настављају тако, бринући о својој добробити. Жртвовану генерацију деце ко пита!

Две су сврхе овог непопуларног навођења садржаја драме савременог британског писца и ТВ сценаристе Мајка Бартлета.

Прво је питање, зашто родитеље тумаче исти ликови, кроз три временски удаљена периода, што, њиховом појавом у раној младости, изазива смех? Децу, напротив, у два периода тумаче њихови вршњаци. Друго је добронамерно чуђење за постављање овог комада то што је представом "Деца радости" већ апсолвирана тема ужасне разлике у квалитету живота родитеља и деце, што подразумева и трагичан губитак идеала и времена младих. Или су Британци неки други људи, који се нису ломатали у проблематичним револуцијама, него су стицали и гледали своја посла? Што се деце тиче, излази на исто!

У режији Алисе Стојановић, видели смо занимљиву, забавну, прилично клишеизирану и предвидљиву причу, која је, можда, могла да буде усмерена и ка оштријој поруци: које су географске и политичке границе либералног капитализма у свету који је "искочио из зглоба"?

Ко може да буде крив што се некад живело боље?!