Никола Ристановски: Речи су често покривање празнине

ВЕЛИКА звезда некадашњег југословенског простора, Никола Ристановски ових дана "уписао" је у биографију трећу представу на београдском позоришном репертоару: после Леона Глембаја у "Господи Глембајевим", Ахмеда Нурудина у представи "Дервиш и смрт", гост из Македоније постао је нови Иванов у истоименој представи Народног позоришта. Филмска публика је имала прилику да га гледа у остварењима "Монтевидео, бог те видео", "Балкан није мртав", "Вратиће се роде", "Ово није амерички филм", однедавно и у остварењу "Игла испод прага"...

* Ово је један од ретких Чеховљевих комада у којем до сада нисте играли?

- У "Вишњику" сам до сада два пута био у подели, играо сам и у "Три сестре", "Ујка Вањи", "Галебу". Када је о "Иванову" реч, никада га нисам ни желео. Једноставно, нисам га разумео. Можда је тако и данас - каже на почетку разговора за наш лист овај харизматични уметник. - У томе је можда и лепота, јер сам пуно ствари у међувремену открио и још их откривам. Из првог читања не умем да проценим лик, поготово ми је за Чехова потребно време. А што више разумем јунаке које играм, боље схватам и себе самог.

* Ко вам је највише помогао у тој врсти самоспознаје?

- Можда нисам имао времена да проценим и неког посебно издвојим. Нешто се, шта свесно, шта несвесно, наталожи на емотивном и интуитивном нивоу. Кад дођем до неког старог интервјуа, схватам да сам понекад говорио из позиције лика и да су ми његови ставови постали блиски. Наравно, не "живе" стално и подједнако дуго у мени. Али, свакако, нешто остане, поготово када је велика литература у питању.

* Која врста ликова вас нагони на интензивно размишљање и преиспитивање?

- Технологија позоришта је врло прагматична ствар. Стално је упоређујем са сантом леда. На сцени је оно што је изнад воде, а мени је неопходно оно испод што се не види. Вероватно ми је преко потребно због самопоуздања: не мора све да се види и буде разумљиво, баш као у животу. Нешто допре до публике и осећа се без речи. Не манифестујемо све свесно и несвесно, уосталом, нисмо ми само оно што говоримо... Ахмед Нурудин је, свакако, једна од таквих улога. "Дервиш и смрт" се већ дуго игра и у њему се квалитет игре стално обнавља.

* Један од ваших глумачких принципа је да не играте истовремено у много позоришних наслова. Зашто?

- "Иванов" је пета представа на мом актуелном репертоару. Уз "Дервиша" у Београду, у Македонији играм у "Ујка Вањи", "Мајстору и Маргарити" и "Самоубици". Тако ће и остати наредно, бар извесно време. Било би непоштено играти у више представа, јер је реч о комплексним ликовима. Веома је важно осећање мере. Понекад ми се чини да је и ових пет наслова превише.

* Колико је мера и у свему осталом важна?

- Важна је равнотежа, назовимо то тако. С једне стране играти све ове ликове је, на неки начин, екстремна ситуација. После таквих "екстрема" треба човек да се врати уназад и стане на лопту. Притом је потребна снага за овај посао, а њу треба распоређивати. Тешко је, мораш слушати самог себе. На сцени влада правило "боље мање него више". А наше време је време екстрема у сваком смислу. И то је још један од разлога зашто је битно тражити меру. Екстремно је постало опште прихваћено, зато оно постаје банално. Треба сачувати несигурност, дилему, запитаност. Иванов после свега каже: "А можда и није тако..." И баш то је зрно овог лика. Немогуће је схватити све до краја. Претенциозно и нетачно.

* Као и увек код Чехова, има и хумора?

- Наравно да има. Постоје ликови који су детерминисани неким комичним нотама. Али они то не играју јер трагизам малих ствари доводи до супротног ефекта. Што се тиче Иванова, његов велики трагизам заиста на крају постаје смешан. Истина, то је опасно рећи, јер свако инсистирање на томе да се пронађе смисао у себи има неку дубоко људску, наивну ноту. Та наивност га чини смешним и инсистирање на свим одговорима је трагикомично...

* Наивност се све чешће, поготово у нашем добу, доживљава као глупост?

- У суштини, сви људи негде дубоко у себи осећају исте ствари. Постоји једна истина, али сви се на различите начине боре против ње, из различитих разлога. Верујем, ипак, да постоји нешто заједничко. Суштинске ствари су свима исте - страх, жеља, несигурност, преиспитивање, скепса, радост... И у овој представи главни лик прича о својој интими, трагедији или срећи. Врло често се догоди да јунаково осећање постаје заједничко за оне који се налазе у публици. Сви реагују врло слично, и у тим лепим, ретким тренуцима постаје једино важна прича и заједничко осећање истине.

Сцена из представе "Иванов"

* Играли сте дела и других великана, по чему је Чехов посебан?

- Посебан је јер, не суди својим јунацима. Понекад је генијална његова неконсеквентност. Сви они су само људи, а то је најтеже...

* За редитеље сте "штих" у подели, обожава вас публика, а богами и лепши пол. У чему је тајна ваше глумачке заводљивости?

- Ја сам стално на почетку, свака улога ми је као пријемни испит за Академију. Немам ни сигурности ни калкулације. Нисам ја сигурна карта за редитеље, нисам ни сам за себе. Важни су партнери, а у овој представи их је "скандалозно" много.

* Шта партнера чини пожељним?

- Слушање, ћутање, разговор. И ништа више.

* Колико је тешко издржати тишину на сцени?

- Није то само позоришна ствар, већ феномен у космичком смислу. Довољно је да се сетимо колико пута током дана себе затекнемо у тишини. Колико се важних ствари у том тренутку дешава... Ако претендујемо да је позориште жива ствар, онда су му тишине неопходне. Понекад оне говоре више од хиљаду речи. То је давно Чехов схватио. Данас се пак пуно прича. Сви се плаше да стану, јер мисле да се онда ништа не дешава. Реч је о још једном феномену, речи су врло често само покривање празнине.

* Да ли сте некад посебно пожелели одређеног писца или улогу?

- Никад. Сећам се да сам као дете пуно читао књиге и имао потпуну идентификацију са јунацима. То је вероватно случај са сваким дететом, али ми се ништа слично није дешавало на сцени. Пуштам да ми се ствари десе, тек онда артикулишем жеље. Можда су сви ликови које играмо, у ствари, само један стављен у различите околности, сталеже, психологије, окружења... Било би узбудљиво нешто тако одиграти на сцени, додуше, онда би то био сасвим нови комад.

* Никада нисте пожелели да се бавите педагошким радом и да пренесете бар део стеченог знања и искуства млађим генерацијама?

- Не формално, али обожавам да причам са студентима и младим глумцима! Радост је обострана, често ме подсете шта је заиста важно на сцени. Ако осећам неку одговорност, онда је то управо према онима који нису још изгубили идеале у професији. Иначе, имам изузетно поштовање према педагогији и образовању младих људи. После породице, школа је последњи филтер и катализатор за живот.

* У уметности и даље постоји "југословенски простор", и у њему богатство различитости?

- Волим да радим у срединама у којима могу да испричам виц који сви разумеју, без обзира на разлике у менталитету, темпераменту, дисциплини. Никада нисам желео ништа више од тога... Најгора су времена без хумора. Одсуство хумора најбољи је знак за "рестарт". Јер, смешно је увек насупрот оном озбиљном. Нажалост, живимо у времену у којем више ништа није много ни озбиљно ни смешно...