Позоришна критика: Остало је ћутање...

ИАКО се најновији "Хамлет", на сцени ЈДП, не завршава као у Шекспировом тексту, можда би, ипак, ћутке требало прећи преко свих, па и најновијих иновација у тумачењу најпознатијег дела светске драматургије. Бивало је "Хамлета" у фармеркама, на ролерима, у подруму, свакаквих... У част јубилеја Шекспира, можда је било пристојно отићи у дубину анализе суштине колебљивости данског краљевића. А да је труло у држави Данској, то, свакако, јесте!

Небојша Глоговац је, у замисли Александра Поповског, пре свега Небојша Глоговац, па тек онда Хамлет. Својим препознатљивим мрзовољним, овога пута и згађеним маниром, који није рђав, него се понавља, Глоговац је свог јунака почастио и имиџом оцвалог рокера, у сакоу на голом телу (костим Мариа Марковић), пасивно уроњен у побуну против неправде и преваре, без правог бунта рок генерације. Он је посматрач и посредник, а не актер те драме око убиства и освете.

Ако Поповског заиста мучи неефикасност као исходиште свачијег, понајвише Хамлетовог ступора, онда је чудно да је овом Хамлету ускратио управо ту запитаност, која је основ "хамлетовштине"! Управо овај и овакав Хамлет је, као лик, без своје познате мучне колебљивости, лудила избора, крајње драмски неефикасан и, још горе, потпуно нечитљив и неразумљив. Ако неко од гледалаца није читао, којим случајем, Шекспировог "Хамлета", тешко ће повезати ово упризорење са оригиналом. Атракција јесте да је Хамлет времешан, а Офелија (Јована Стојиљковић) готово девојчица, Клаудије (Никола Ракочевић) млад, и да, ничим изазван, изнесе појачало на сцену и засвира гитару у молитви, а Гертруда (Јасна Ђуричић) много старија, да су Розенкранц (Милош Самолов) и Гилденстерн (Борис Миливојевић) "треш", да Офелија брије интимне делове тела, док јој отац (Горан Шушљик) држи лаворче ... Има ли још чега?! И све то, да би се доказала неефикасност Хамлетова, у одлуци да, кад већ види злочин, да су му мајка и (млади) стриц убили оца, убије он њих?!... Време, потврђујемо, јесте "искочило из зглоба", и све остало, али овај Хамлет се исцрпљује у свом аутодеструктивном сарказму, он се празни играјући се (за шта сви актери имају много прилике, верући се уз белу завесу), па за оправдану освету, просто, нема више ни воље, ни снаге. Лакше му је да свима, па и себи, опрости.

Тешко је правдати, таксативно, све замисли "иновирања" "Хамлета" аутора Стефановског и Поповског. Све могућности новог читања сложене Шекспирове структуре су легалне, ако су консеквентне и гледаоцу разумљиве. Поигравање мешањем поглавља, спровођењем идеје позоришта у позоришту, и ван "Мишоловке", детронизирање сценске поезије, важне у овом делу, произвољност по сваку цену - не доприносе ни новом, ни бољем читању "Хамлета".

Неоспорно је да у овој представи има и духовитих и лепих решења.

Овога пута, сазнали смо да је гробар (Бојан Димитријевић) открио Хамлету да се човек распада толико брзо колико је био труо за живота. И Хамлет се "отуда" вратио и опет, заморно и узалуд, поновно доживљава грдобу света, породице и политике.

Остало је ћутање.

А где је Фортинбрас (Милан Марковић), који је за разлику од многих "убијених" из Шекспирове трагедије остао у програму представе?