Драгуљи народног свезнања

"ЛАКО је с пуним трбухом пост хвалити", "Свак је себи први брат" или "Боље је бити и мали господар него велики слуга" - неке су од српских пословица за сва времена.

Благо народне мудрости појавило се недавно у новом, раскошном издању "Креативног центра", под насловом "Српске народне умотворине. Кратки говорни облици", које су приредили Симеон Маринковић и Славица Марковић. У овој богато илустрованој књизи, за децу, ђаке, али и одрасле, место су нашле многобројне пословице, питалице, загонетке, изреке, благослови, клетве, заклетве, басме...

Пословице су, по речима Бошка Сувајџића, аутора рецензије, од давнина познате у свим културама. Етиопљани, тако, сматрају да су "речи без пословица као јело без соли", а Узбекистанци да су "речи дедова извор мудрости". Оне обухватају све важне области живота и представљају значајно сведочанство духовном трајања сваког, па и нашег народа. Пословице су народна филозофија и свезнање. Сажете и једноставне по облику, згуснуле су мисли и емоције у јаке слике и избрусиле језички израз у необичне драгуље.

- Код нас се и данас употребљавају у књижевности, а нарочито у говору, па се пре навођења пословице или изреке каже "што стари веле", "што каже народ", "што би људи рекли" или "како каже пословица" - објашњава Сувајџић.

Уз мноштво фотографија које подсећају читаоце на заборављене народне обичаје, предмете и ношње, читамо изреке које доказују да се нарав и судбина човека нису много промениле кроз векове: "Више има дуга него власи на глави", "Гори му под ногама", "Живи од данас до сутра", "Загазио је у мутне воде"...

Посебно је уочљиво народно надахнуће када су у питању клетве и заклетве. Клетве су говорни изрази који се изричу обично у срџби, бесу или очају, с намером да се коме догоди зло. Порекло воде, како објашњава Сувајџић, од црне, негативне магије, из веровања да ће се изречено стварно и десити. Сматра се у народу да су најтеже девојачка, мајчина и кумова клетва. Крајње су сурови овакви искази, међу којима су: "Живео, дабогда, од петка до суботе!", "Куд год ишао, ваздан кукао"!, мада има и шаљивих, попут: "Убило те јајце од кантара!" или "Умро од студени на Илиндан!"

Са друге стране, наш народ је био издашан и у благословима, који се изричу бираним речима, језиком блиским поезији, тако да лепо зазвуче и обрадују особу којој су намењени:

"Алал ти мајчино млеко!", "Уста ти се позлатила", или "Куд год ходио - срећан био, увек дома долазио".