Драшко Ређеп: Завера доброг укуса

ВЕРОВАТНО је “трајати” једини глагол који најпримереније належе на шездесетак година мог критичарског и есејског рукописа. Боље речено, обраћање другима. Иза мене је више од 40 објављених књига, али морам да кажем: нисам ја ништа посебно вредан, него су други лењи. Ово у разговору за “Новости” истиче др Драшко Ређеп, који ових дана уз књижевни бележи и лични јубилеј, 80 година живота. Годишњице су у знаку чак три нове књиге, управо изашле: огледи “Земља равна, људи случајни”, “Антологија Ћопић” и студија “Живот или понашање”. Две су посвећене супрузи Јелки, која је минула светом пре годину дана.

Присећајући се да је први оглед објавио још као гимназијалац, и то о Јари Рибникар, Ређеп вели:

- У деценијама када је било више него довољно читати нове наслове и промишљати о њима само пет година, моје трајање се чини некоме и необичним. Некад и сад биле су вредносно ефикасне за обавезан пасус, па још и са фуснотом, за безбедно место у историји књижевности. Случајеви М. Богдановића и Михиза у тој зони општости нису само анегдотични већ и поучни. Већина мојих компромиса је узрокована и напором да могу своје Да и своје Не, али и своје ћутање, да постварим. Моранди, упркос забранама Мусолинија, остајао је сликар, а Нолде је преживео нацизам. Све више успевам да без зазора читам биографије критичких умова Италије, од Папинија до Малапартеа.

Ваша интелектуална интересовања су готово ренесансне природе, од књижевности, преко филма, до сликарства?

- Од многобројних мојих опсесија, трагање за извесношћу неизвесног је било пресудно. Али је и оно било једва довољно да, некад и сад, дисциплинује моју неуротичну радозналост. Још и ово остаје као битно: страх да останем у близини, кобно паралелно, са неким судбинама, градовима, искуствима. Није ли на италијанском ратишту на Пијави, у аустроугарском Копорану, Коњовић био једва коју стотину метара на раздаљини од Црњанског, такорећи у истом рову, а да се никад нису срели? Можда није у питању глад препознавања колико питање подразумевања.

Ваше стваралаштво дубоко је везано за Војводину, о којој сте писали на много начина, увек са посебном осећајношћу...

- Једини сан који ми је до бола, до среће, остварен јесте да сам живео и живим у Новом Саду. Међутим, није ли Данко Поповић написао “како ме Аранђеловчани не питају никад кад сам дошао под Букуљу, него кад сам се вратио”? Сомбор, мој барокни брат, Вршац, једина наша метафизика достојна Де Кирика; Суботица, као сецесионистички растанак... Вароши српског севера су тако различите, тако неприкосновене у свом тајанственом богатству. Подвиг Петруа Крдуа да у вароши која умире од Стеријиних времена створи европску престоницу поезије утолико је значајнији.

Тешко је само набројати врхунске уметнике са којима сте се дружили, виђали, размењивали идеје, полемисали...

- У дружењима са Коњовићем, Матићем, Црњанским, Антићем, Диздаром, Цесарићем, канда сам најпре препознао нешто неухватљиво али сјајно: менталитет налик на Војводину стару. То је био мој једини орден. Са Капором и Балашевићем заувек сам остао на “ви”. И у том бајаги растојању било је толико (под)разумевања. Стизала су ми и писма Крлеже, Андрића, Боскеа, Мороа, Црњанског, али и први примерак капиталног “Великог рата” Александра Гаталице. Али и рана фирентинска разгледница Милисава Савића из 1991, и неколико најава романа о бајковитом моделу Ботичелија, из породице Веспучи. Нисам ташт, но остајем уверен у достојност дружења.

Зашто се све више говори како одавно немамо књижевну критику каква је некада била, нити ауторитете који су храбро раздвајали жито од кукоља?

- Моја критичарска генерација, чак иако је свирала у исте гајде у једном часу, више не постоји. Неки су заувек отпутовали, неки су одустали. Неки симулирају истраживање непознатог аутора оних давних дана, који ће даље остати анониман. Неки су се заборавили. Неки тупоумно мисле да су сви нови клинци једнаки, као Кинези, који такође само за наше скучене диоптрије то остану. Образац критичара од расе има двојника. Он је онај гуру који оне који долазе, никад патетично, подстиче да иду својим, никако његовим путем. Критичар живи са књигама, не од њих. Његова пројекција књига налик је на бродоломничку поруку: Има нас који нисмо мировали.

Познати сте као изузетно жовијалан сабеседник, спреман за разговор на сваку тему?

- Знам да опаска да сам велики и вечити усмењак треба да звучи иронично. Али током свог века, учећи да разговарам, а не беседим, постајао сам онај други, и мени непознат сват. Тај неокончани дијалог живота започео сам на новосадској Трибини младих, нашем другом универзитету. Онде се проналазило оно свето, дијагностичко друго мишљење. Па Матићев салон, у београдској Улици војводе Добрњца 26. Онде се још писало “у сарадњи”. Моје усмењаштво, међутим, наводно барокно, заиста је и мој тајни, унутрашњи непријатељ. Досадивши другима, али и себи рефренима допадљивости и цинизма, каткад се устручавам да их забележим. И реченице мину заувек.

Нашу културу задужили сте и као књижевни уредник...

- Уређивао сам “Прву књигу” Матице српске од 1959. до 1974. Нисам био Јуда. Наиме, због физиономије едиције, ауторе сам могао да објавим само једном, а међу њима су и неки који припадају модерној класици српске књижевности. Уређивао сам часопис Релатионс, а после одласка Петруа Крдуа, од 2011. уређујем издања Књижевне општине Вршац, као и часопис “Ковин”. Упркос неразумевању, беспарици, злој вољи с којима се борио и Крду. Очевидно, у мом случају, није у питању хоби, него завера доброг укуса.

Како бисте сумирали минуле стваралачке деценије?

- У младости имао сам три тиха правила: попити пиће, не треба претеривати, мало је мене понекад жао. Али то су били давни, рани јади. Остаће, срећно поживеле, бар три моје синтагме: српски север, вертикална генерација и ћирилица као говор који промишљамо, сањамо, препознајемо. Мало ли је? Морам да поменем и мој омиљени цитат чији је аутор Миро Главуртић: “Осипате се, Ваша висости”.

СЛОБОДНИ АТАР

- РОМАНТИЗАМ, са својим песницима који су умирали веома млади, од јектике често, навикао нас је да праштамо њихове почетничке строфе. У 19. веку, уосталом, једино је унапред свемоћни, недодирљиви Гете могао да се усуди да пресуди прекорно Земерингу, који је отпутовао заувек: “У седамдесет петој! Алж су људи глупи! Немају храбрости да издрже дуже”. И да се обрати Шилеру: “Како си смео да умреш тако млад!” Дуговечност је првостепена животна привилегија. Једино она и мени дозвољава опасно поигравање са такозваном вертикалном генерацијом. Отуда је Јелкина и моја кућа, и сад и некад, слободни атар за нове клинце. Необичност је сродна благородности - каже Ређеп.