Бора Станковић и данас живи у сваком сокаку

ВРАЊЕ и Бора Станковић су скоро нераскидива целина. Чини се да је незамисливо да неко дође у Врање, а не посети кућу где је најпознатији српски прозаиста провео детињство и где га је одгајала баба Злата након прераног губитка родитеља.

Многи кажу да су се, читајући Станковићеве романе, сродили са јунацима његових прича, у мислима шетали калдрмисаним улицама, уживали уз песме Коштане, преживљавали судбине "Божјих људи"... Али, питање је колико је Врање успело да се одужи писцу који га је прославио, не само у Србији, већ у целом свету.

Данас 87 година пошто је Бора Станковић преминуо у Београду, подељена су мишљења да ли су му се Врањанци достојно одужили. Многи сматрају да није довољно што у градском парку постоји спомен биста, што је родна кућа претворена у музеј, а библиотека, гимназија, позориште и школе носе његово име и што се њему у част одржавају две највеће манифестације културе у региону, једна посвећена књижевности, друга позоришту.

- Понекад имам утисак и да се мало претерало са давањем имена Борисава (Боре) Станковића гимназији, библиотеци, позоришту, основној школи, књижевној заједници... - каже Нела Димитријевић, чланица Градског већа задужена за културу. - Поштујем и високо оцењујем његов књижевни рад и сматрам да му јесте место у врху српске књижевности, као приповедачу и драмском писцу. Ипак, сматрам да су неправедно запостављени и неки други велики људи из Врања, пре свих отац Јустин Поповић, затим Јован Хаџивасиљевић, Ђорђе Тасић или Милан Влајинац.

Са друге стране књижевник Мирослав Цера Михаиловић, оснивач Књижевне заједнице "Борисав Станковић" и покретач и организатор "Борине недеље", сматра да не би требало да се однос према овом писцу мери било са којом институцијом.

- У Врање се долази готово увек као у Борино Врање - објашњава Михаиловић.- То "Борино" требало би поштовати, поштовати његово дело сталним обнављањем, враћањем или померањем, дајући му изнова нови живот. Како траје једна уметничка, у овом случају књижевна вредност, јединствена по ономе што носи више од сто година? Траје тако што се негује, допуњава нашим узимањем и давањем, траје тако што се свакодневно изнова оживљава и својим присуством постаје опште културно и национално благо.

Професор српског језика, књижевник и песник Веселинка Стојковић из Врања сматра да се Врањанци нису одужили Бори ни приближно.

- "Борина недеља" припада свима другима само не овој нашој средини - каже саговорница. - Бар једно вече би требало да буде посвећено ствараоцима из Врања и околине, ма из које области уметности, а има Врање са најширом својом околином и људе који пишу. Београд га својевремено није хтео, Бора је сам објављивао своје дело, Врањанци га данас широкогрудо предају Београду и свима другима.

Она сматра да је Бора био обичан човек, срећан и несрећан истовремено, чистих и снажних осећања и са мало знања о стварности о којој је, како кажу, писао.

- Можда би завичајно књижевно вече, једном месечно макар, припомогло Бори да се врати у завичај колико је хтео и да и прошета својим калдрмама и сокацама и баштама с божуровима и шимшировима кад год их се ужели - предлаже Веселинка Стојковић.

Новинар и публициста Радоман Ирић сматра да је један од највећих српских реалиста, родоначелник модерног српског романа, ненадмашан приповедач, драматург и романсијер више него сви скупа допринео афирмацији Врања.

-

Врањанци су поносни на Бору, као домаћини своје госте често поведу у обилазак улице која је под заштитом државе у којој је музеј - кућа Боре Станковића и која је добила име по Бориној баби Злати, приповедају о њему као великану и говоре о његовим јунацима као о својима.