Жика Богдановић: За душе пријатеља

Дуго година један од најистакнутијих теоретичара и критичара визуелних медија (филм, телевизија, стрип), Жика Богдановић (1932) се током последње две деценије „престројио“ на књижевност: објављује књигу за књигом, изненађујући и критичаре и читаоце. Само у последњих неколико месеци објавио је три, збирке прича „Приче са обе стране случаја: година убрзаног живљења“ и „Ни визије ни илузије: снови“ и роман „Горки снови Вука покајника“.

Необичност овог књижевног подухвата је осим у необично дугачким насловима и то што ниједну од ових књига није могуће наћи у продаји, већ искључиво код издавача односно у Народној библиотеци Србије.

* Шта се, уколико већ своју књигу „кријете“ у националној библиотеци, догађа с осталим примерцима?

- Да одмах разјаснимо: у питању су самостална ауторска издања и, једноставно, намењена су пријатељима. Код њих ће, сигуран сам, бити читана и они ће ми, најпоузданије, уручити свој суд. А у питању су људи од знања, укуса и моралности - онај тип људи који је својевремено Валери-Ларбо описао у свом сјајном есеју „Тај некажњени порок, читање“.

* Како се догодило да сте се, последњих година, махом посветили литератури?

- За литературу - осим изузетно, као у случају Рембоа или Селинџера - потребне су године зрења. Рецимо, између моје прве књиге песама и следеће, прошлогодишње, било је потребно да прође педесет година; а онда је, ова потоња, да не претерам, настала за само неколико ноћи.

* Ваше књиге, па и есеји, одводе у далеку прошлост. Да ли то значи да вас ништа не везује за садашњост?

- Урањање у прошлост није ескапизам, већ покушај да се нађу одговори - или, бар, разлози - за оно са чим се суочавамо у садашњости и, можда, што стоји пред нама у (непосредној?) будућности. Добро је речено: онај ко заборавља прошлост осуђен је да је понавља, у најгорем виду. Будимо стога стрпљиви како, чини ми се, рече Виргилије да бисмо могли дочекати боље дане.

* Ваши пријатељи који су читали у рукопису ваш најновији роман кажу да је реч о врло занимљивом, савременом делу коме сте опет дали необичан наслов „Мемоари једне продане душе“?

- Морам рећи да тај роман, још у рукопису, чека свог издавача. Ипак, нека буде речено да се ради о делу наслоњеном на наше искуство током друге половине прошлог века, овде, у Београду, а и у бившој нам, утуљеној држави.

* Може се претпоставити да већ радите и на новом делу?

- Да, на једном роману, који ће, уверен сам, још једном имати необичан наслов... Засада, међутим, имам само мото - што није без значаја, имајући у виду да мото увек чини генетску слику (књижевног) дела.

* Како тај мото гласи?

- Па, ево.. Још једном, завладала је тишина после изгубљене победе.

„Па, Срби, шта ћемо сада?“ упита један од преосталх.

„Почећемо испочетка“.

„А онда? Ако не успемо?“

„Почећемо од самог почетка“.

„Шта то треба да значи?“

„То да су нас очеви изневерили и да се морамо вратити својим дедовима“.