Жика Богдановић: За душе пријатеља

Д. Богутовић

16. 03. 2014. у 22:02

Писац о посвећености литератури и новим делима. Књиге објављујем о сопственом трошку за мени блиске читаоце н Између прве збрике песама и прошлогодишње прошло је пола века

Дуго година један од најистакнутијих теоретичара и критичара визуелних медија (филм, телевизија, стрип), Жика Богдановић (1932) се током последње две деценије „престројио“ на књижевност: објављује књигу за књигом, изненађујући и критичаре и читаоце. Само у последњих неколико месеци објавио је три, збирке прича „Приче са обе стране случаја: година убрзаног живљења“ и „Ни визије ни илузије: снови“ и роман „Горки снови Вука покајника“.

Необичност овог књижевног подухвата је осим у необично дугачким насловима и то што ниједну од ових књига није могуће наћи у продаји, већ искључиво код издавача односно у Народној библиотеци Србије.

* Шта се, уколико већ своју књигу „кријете“ у националној библиотеци, догађа с осталим примерцима?

- Да одмах разјаснимо: у питању су самостална ауторска издања и, једноставно, намењена су пријатељима. Код њих ће, сигуран сам, бити читана и они ће ми, најпоузданије, уручити свој суд. А у питању су људи од знања, укуса и моралности - онај тип људи који је својевремено Валери-Ларбо описао у свом сјајном есеју „Тај некажњени порок, читање“.

* Како се догодило да сте се, последњих година, махом посветили литератури?

- За литературу - осим изузетно, као у случају Рембоа или Селинџера - потребне су године зрења. Рецимо, између моје прве књиге песама и следеће, прошлогодишње, било је потребно да прође педесет година; а онда је, ова потоња, да не претерам, настала за само неколико ноћи.

* Ваше књиге, па и есеји, одводе у далеку прошлост. Да ли то значи да вас ништа не везује за садашњост?

- Урањање у прошлост није ескапизам, већ покушај да се нађу одговори - или, бар, разлози - за оно са чим се суочавамо у садашњости и, можда, што стоји пред нама у (непосредној?) будућности. Добро је речено: онај ко заборавља прошлост осуђен је да је понавља, у најгорем виду. Будимо стога стрпљиви како, чини ми се, рече Виргилије да бисмо могли дочекати боље дане.

* Ваши пријатељи који су читали у рукопису ваш најновији роман кажу да је реч о врло занимљивом, савременом делу коме сте опет дали необичан наслов „Мемоари једне продане душе“?

СУМЊА МЕ ПОДСТИЧЕ * Имате за собом већ озбиљан део животног века. Шта вас наводи на то да готово више не испуштате перо?
- Сумња... Ево и једне парафразе: у младости, чинило ми се да све знам, а у овим одмичућим годинама мислим да више готово да нема ничега што бисмо поштедели сумњи. Једино сумња доводи до преиспитивања.

- Морам рећи да тај роман, још у рукопису, чека свог издавача. Ипак, нека буде речено да се ради о делу наслоњеном на наше искуство током друге половине прошлог века, овде, у Београду, а и у бившој нам, утуљеној држави.

* Може се претпоставити да већ радите и на новом делу?

- Да, на једном роману, који ће, уверен сам, још једном имати необичан наслов... Засада, међутим, имам само мото - што није без значаја, имајући у виду да мото увек чини генетску слику (књижевног) дела.

* Како тај мото гласи?

- Па, ево.. Још једном, завладала је тишина после изгубљене победе.

Па, Срби, шта ћемо сада?“ упита један од преосталх.

Почећемо испочетка“.

А онда? Ако не успемо?“

Почећемо од самог почетка“.

Шта то треба да значи?“

То да су нас очеви изневерили и да се морамо вратити својим дедовима“.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације