Ранко Божић: До Монтевидеа преко пруге Брчко-Бановићи

И ОВОГ викенда је у биоскопским салама несмањеном жестином наставио да дува „ураган Монтевидео“, који је за месец дана донео 400.000 гледалаца у фотеље испред великог екрана. Многа се имена у медијима виде, а поводом успеха филма „Монтевидео, видимо се“. Многа, сем једног: Ранко Божић.

„Ово мало душе“, „Живот је чудо“, „Монтевидео, Бог те видео“ и „Монтевидео, видимо се“, најпознатији су велики наслови у којима су славни редитељи (Бјелогрлић, Кустурица, Кеновић) имали среће да раде са човеком који уме, и те како, да пише - а не воли, и те како не воли, генерално површне јавне наступе и исту такву медијску славу.

Избеглица из свега где је покољ и нервоза. Писац који сматра да је Бранко Ћопић свима нама више рођак него писац. Мајстор дијалога који са љубављу завиди песницима. Дечак рођен пре пола века, који је због оца железничара „основну школу завршавао на прузи Брчко-Бановићи“ и за кога је родбина говорила „сва су деца нормална, само Ранко чита“. Пристао је, једва, на овај интервју и пристао је радо да будемо на ти, јер би се другачије, рече, „осећао као на информативном разговору“.

* Радујеш ли се фантастичном успеху још једног „Монтевидеа“, чији си косценариста, и зашто мислиш да се то десило?

- Колико се радујем толико сам и збуњен. Радећи овај други „Монтевидео“ небројено пута сам чуо тврдњу да наставак неког успешног филма, по правилу, не може бити успешан. Нема шансе, то не бива... А ми смо, изгледа, успели. Зашто? Најискренији одговор би био: не знам. У овој земљи ако радиш предано, од срца, једина ствар на коју не смеш унапред да рачунаш је успех.

* Како је изгледала сарадња Драгана Бјелогрлића и тебе, да ли је легитимно питање шта је ту ко написао? У чему и како је помогао Димитрије Војнов?

- Драган је често имао обичај да рад на овом пројекту назива „живљењем сна“. Наравно да није увек све било као у сну. Кад имаш посла са сновима не можеш избећи ни ноћне море... Али, вероватно више никад у животу нећу бити у прилици да на тако дуг рок све своје физичке и креативне снаге ставим у службу једне тако племените идеје. Димитрије Војнов нам је био драгоцена, свежа крв...

* Да ли је помагало што је Бјелогрлић глумац?

- Како није. Сећам се сцене „ручак код Долорес“. Враћао ми је двапут. Говорио је да су дијалози добри, али да мора још живље. Кад сам тражио да ми то боље објасни одглумио је целу сцену премештајући се из столице у столицу и глумећи све битне ликове у сцени. Кике држи здравицу па Ђура преводи, па бака Хулија халапљиво једе и неће да умре, па Тирке који се свему чуди и Долорес која га заљубљено пипка... Па опет Кике држи здравицу. Ја сам записивао редослед. Тако смо радили.

* Покушавајући да се припремим за овај интервју, слабо ми је помогла документација. О Ранку Божићу има врло мало написаног и објављеног. Скоро па нигде ни једног интервјуа, приказа, ништа. О чему се ради, ко ту има проблем са киме? Ти са јавношћу или она с тобом?

- Не бих баш од свега да правимо проблем. Рекао бих да је оно што радим у довољној мери присутно у јавности. Све друго је неважно.

* Твој живот и ови најновији ратови на Балкану су се испреплетали на прилично занимљив начин. Селио си се, а и твоја фамилија. Како се то дешавало и како је то утицало на оно што пишеш?

- Сећам се, једном као клинац, испрепадан тешким призорима неког ратног, партизанског филма решио сам да се помолим Богу. „Боже, ако си мислио опет да пустиш ратну страхоту на нас.

Немој само док сам ја још мали, нек буде касније...“ Учинило ми се да сам одмах чуо одговор: „ А кад касније?“. Грозничаво сам смишљао шта да кажем, врдао: кад будем пети основне... Не, не, рано је... Кад кренем у гимназију. Не ваља, и то ми је рано. Ево, факултет кад завршим, ако баш мора, нека се зарати.

То се и десило. И ничег богзна занимљивог у свему томе није било. Неким срећним стицајем околности излазио сам из Сарајева, па из родне Тузле дан уочи избијања сукоба. Требало је да научим оно што паметни људи знају од почетка: за рат нема добро време. А будалама је џаба и причати.

* Нешто имам утисак да долазиш у Београд релативно ретко, из Бијељине у којој живиш. Само приватни разлози или има нешто више од тога?

- Ваљда су приватни разлози у питању. Кад год хоћу да умирим своју „жал за Београдом“ уверавам себе да коначно имам онај неопходни мир и да ми ове нове технологије омогућавају да радим свој посао без обзира на место у којем живим. Искрено, постало ми је непријатно да и у овим годинама пишем по београдским парковима пошто у стану, у затвореном простору, не могу. Овде имам велико двориште и башту са зеленилом. Убило се за писање.

* Дипломирао си светску књижевност на Филолошком факултету, а одбијен си два пута на ФДУ, први пут са образложењем да си неталентован. Да ли осећаш неку врсту тријумфа кад знаш да си писао или учествовао у писању толико тога доброг, између осталог два култна филма и минимум једне култне ТВ драме?

- Да те исправим, нико ми није рекао да сам неталентован. Напросто ме нису примили. Први пут сам чак био у ужем избору и за длаку нисам прошао. Зато сам се и пријавио други пут. Али, тад сам одмах отпао. Рекли су да драма с којом сам конкурисао ништа не ваља. Радило се о драми „Ово мало душе“ која ће за непуну годину након тога бити снимљена и приказана с приличним успехом.

* Писало је негде да си ти један од ретких писаца који скоро до факултетских дана није читао ни писао. Зашто је то било тако и да ли је и сада читања мање, пошто је очигледно да пишеш много?

- Ама читао сам, није да нисам... Не бих уписивао светску књижевност да није било тако. Само сам више читао стрипове и рото романе него књиге, а док су други имали на полицама "Илијаде" и "Одисеје" у мојој кући је главна књига, скоро па и најчитанија, била "Народни кувар".

А што се писања тиче, то није био неки унапред смишљени план. Догодило се спонтано кад му је било време. И данас кад много пишем трудим се да сачувам барем привид те спонтаности и да побегнем од рутине.

- То са „Родама“ и „Монтевидеом“ погодило се случајно. Годинама пишеш и нигде те нема, а онда те одједном буде и превише. Грубо ми звучи то „шта желим да кажем у својим текстовима“. Ништа паметно, у сваком случају. Довијам се на разне начине да заинтересујем читаоца, да му задржим пажњу. Ако му при томе измамим и осмех на лицу или осећање топлине и људскости, исплатио се сав уложени труд.

* Да ли ти смета или годи или нешто треће ако напишем своју личну оцену да је Босна дала балканском филму Абдулаха Сидрана и Ранка Божића? Како видиш однос онога што је писао Сидран и овога што пишеш ти?

- Непријатна су ми таква поређења. Сидран је песничка и књижевна величина и један од мојих узора у писању сценарија.

- Двапут. Рекао је да се првог упознавања у сарајевском Дому писаца уопште не сећа јер је био пијан па је тражио да се упознамо још једном. А ја сам се с тог првог сусрета свега сећао сем да је био пијан. Играли смо и шах, неколико партија. Пушио је сарајевски „марлборо“, а ја сарајевску „дрину“. Говорио ми је да ћу од те „дрине“ да добијем рак. После се заратило.

* Шта ново пишеш и са којим редитељем имаш следећи филм, представу?

- Због урока не бих да откривам шта сад пишем. Пре прве клапе све је то у Божјој руци.

* Да није нешто с Кустурицом? И ако није, да ли би желео да се та сарадња настави?

- Не. Кустурица већ снима филм и ради ствари које су много веће од једног филма.

* Да ли ћете се ти и Бјелогрлић накратко „одмарати“ један од другога у новим филмским пројектима или одмах настављате даље?

- Не знам хоће ли доћи до наставка сарадње с Драганом Бјелогрлићем. Знам да се на пролеће окупљамо још једном да би за потребе ТВ серије „Монтевидео 3“ доснимили, евентуално и дописали, још неколико сцена у којима ће се видети оно чега није било у филму, како се Београд радовао успеху наших фудбалера, како их је дочекао и шта је било с Росом...