Рађање турбо-фолка

ЗВУЧНА завеса која је прекрила време крвавог стварања нових граница на тлу некадашње Југославије, укинула је међе између музичких жанрова. Српску, али и сцену читавог Балкана запљуснула је мешавина фолка, попа, блискоисточних мелодија и ритмова, коју је потом музичар Антоније Пушић назвао - турбо-фолк. Популарни Рамбо Амадеус овако га је дефинисао: „Турбо-фолк није музика, турбо-фолк је какофонија свих укуса и мириса везаних у једну звучну промају која има задатак да задовољи најшире укусе, најниже страсти“.

- Музика је увек била уско повезана са друштвеним и политичким животом и била огледало стања у друштву, па у том смислу турбо-фолк представља злоупотребу традиционалне музике - објашњава др Растко Јаковљевић. - Реч је о неартикулисаној жанровској појави, која није нужно лоша, али нема јасно профилисан стил и музичку естетику. Није проблем у усвајању елемента музике Билског истока, јер и тамо традиционална музика има одређене квалитете, већ у начину на који се то пласира.

Ако је за утеху, турбо-фолк се није десио само нама већ читавој југоисточној Европи.

- У Бугарској се то зове поп фолк и мало је другачијег профила, јер тамо још важи правило да морате да будете добар певач - наставља саговорник. - Нјих мање занима на који начин интерпетатор репрезентује своје тело, него како износи музику. Иако је реч о нископрофилном културном продукту, они су ипак задржали неку позорност према квалитету музике. Много више цене своју фолклорну праксу и поставили су је на висок положај у институцијама музичког образовања, научног истраживања, медијима. Зато манипулација бугарском традиционалном музиком није могла да прође на тако драстичан начин као код нас.

Као примере овај етномузиколог наводи певачице чија су „уметничка“ имена Преслава, Гергана, Азиз, које негују „имидж“ сличан нашим интерпретаторкама, али своју музику износе добрим певањем, артикулисаним гласом, квалитетним мелодијама, можда не у тако добрим аранжманима.

- Прича о тржишту, да људи слушају турбо-фолк јер то желе, је заблуда - уверен је др Јаковљевић. - Ако турбофолк доноси огромну количину новца и иза њега се крије једна развијена економија, та средства на неки начин треба преусмерити на оне врсте музике које немају толику подршку у друштву, да би једног дана биле шире прихваћене. То не мора да буде порез на кич и шунд. Али, повезивање унутар друштва мора другачије да функционише. На националном нивоу треба одредити заступљеност у јавности традиционалне музике, турбо-фолка, уметничке музике, попа, джеза. То је посао за Министарство културе и информисања.

На другом полу наше музичке стварности све је више младих, образованих уметника који са великим успехом на домаћу, али и светску сцену враћају српску традиционалну музику. Једна од њих је Светлана Спајић, чији је албум „Жегар Живи“ („Цлоудваллеy“, Лондон, 2008) сниман са Србима повратницима у Далмацију, уврштен у петнаест најбољих светских издања у 2008. на „Wорлд Мусиц Еуропеан Цхартс“ и добио оцену једног од најважнијих етномузиколошких подухвата у последњих петнаест година на територији бивше Југославије. Нјена музика извођена је и у представи великана светског позоришта Боба Вилосна „Живот и смрт Марине Абрамовић“.

- Турбо-фолк се није појавио преко ноћи и последица је вишедеценијског материјалног и духовног пустошења народа - уверена је Светлана Спајић. - Није ни у комунистичко доба било више традиционалне музике, али ни више турбо-фолка. Било је више фолка, или неких шлагера, на пример... Традиционални звук на телевизији могли сте да чујете евентуално ако у недељу у девет ујутру седнете да погледате „Знање имање“, где би понекад „припустили“ понеку изворну групу да нешто отпева или одсвира. Управо су масовни медији били један од катализатора у процесу потискивања народне културе и начина живота.

ПОКОСИМО ЛИВАДЕ

НАРОД је, срећом и без телевизије, или, боље речено, упркос и телевизији успео да сачува своју изворну песму и свирку све до данашњих дана, иако нема никога да забележи како се овај народ и данас окупља и прославља, памти, пева и тугује на Златибору, Јању, подно Рудника или у Прилужју - каже Светлана Спајић. - Пре свега је проблем медија и оних који одлучују шта ће се емитовати. Добро је то што телевизија није реална слика дешавања, већ симулакрум, па ако вам је већ зло од ТВ програма, молим лепо, овај народ има више од хиљаду завичајних скупова и сабора, успут могу и неке шљиве да се оберу и неке ливаде покосе...

(у суботу: музика и идеологија)