Рајко Петров Ного: Срби се множе дељењем

Бане ЂОРЂЕВИЋ

26. 05. 2012. у 20:45

Рајко Петров Ного: Срби се множе дељењем
Песник Рајко Петров Ного о историји која нас притиска, културној вертикали, колективном памћењу, путу Србије у Европу...

НИ Андрић ни Црњански, у главним стварима, никада нису губили компас и нису очекивали - као ови данашњи - да им сунце изађе на западу... И обојица, баш као и њихови људи из народа - свеједно да ли се зову Радисав Ерак, Јелисије из Чајнича, Богдан Зимоњић, или Вук и сви његови Исаковичи, редом - живе са целокупном својом историјом. Та историја им, као и нама, како кад, и осветљава и замагљује пут, али они херојски носе идентитет, и ми се, срећом, имамо на кога угледати. Сви бисмо се радо од историје одморили, али смо се грдно запетљали, као у оној причи: пустио бих ја њега, али неће он мене!

Овако мисли песник Рајко Петров Ного и за „Новости“ одговара на питање да ли данас, као и Андрићеви људи из народа, у сваком, па и тешком тренутку, живимо са својом целокупном историјом, да ли се наш човек од ње уморио.

У књизи „Запиши и напиши“, за коју је недавно добио награду „Печат времена“, изнео је своја сећања на велике писце, уметнике, интелектуалце, и на њихова дела.

- Настојао сам да сећања преломим у есејистичком огледалу тако да у том узајамном, двоструком огледању, до читаоца допре понешто и наших немира од света и од века - каже Ного.

* Шта нас је одржало у сталним сеобама и деобама, у тешким егзодусима и временима смрти?

- Одржало нас је можда и то што смо у нове пределе камо смо се селили смештали старо памћење. Ваљало би нацртати мапу српске топонимије; имена места најчешће српски звуче и тамо где Срба одавно нема. И више од тога, народни певач - а у десетерцу је похрањено колективно памћење - откуда год да крене, креће са Косова: „Пораниле три српске војводе / Од Косова уз кршно приморје.“ Неко би рекао да је ту географија побркана. А можда и није - можда крећу од далматинског Косова. Певачу је просто важно да јунаци крену из српског почетног простора у коме смо сви рођени.

ЗЛО МЕСТО лКАКО бисте данас одговорили на питање из друге књиге „Сеоба“ Црњанског: „Што смо ми Серби тако несретни у свету, коме смо криви, шта је наше зло?
“ - Да одговори на ова питања Црњанском су били потребни томови књига, а опет је остао неиспричан... Да покушам песмом: „Нахранили смо господу у ћошак мрве бацисмо/Размиљеше се по поду душе предака Раци смо/Нови Жидови Хазари Свуд ли нас Боже расија/За сунцем да нас озари: Расција-Нова Сербија/И свуда ли смо ницали туђи себи и другима/И коме ли смо клицали кад нас у нама не има/А ово што је остало на оно племе не личи/У једну цркву би стало за цркву да смо прилични/На прагу дуго стојимо с главама испод пазува/И Лазара се бојимо у гробу док се назува/По чему ћеш нас познати чиме ли ћеш нас проклети/Икону мјесец позлати Дијете мрве помети“ („А о моме крсноме имену“). А још боље и краће Нјегошевим стиховима: „У злу ли се мјесту утрефисмо/ Међу Турке и међу Латине“.

* Пуно сте речи у вашим „Записима“ посветили пријатељима муслиманима који су својим делом обогатили и српску културу. Мрачне деведесете, нажалост, показују да је људима са наших простора тешко да у истом језику пронађу ону спасоносну снагу оријентисања у потрази за идентитетом?

- Речено је да ми говоримо истим језиком на коме се све дубље не разумемо. Познавао сам најбоље писце муслиманског порекла, са неким пријатељевао и близак био, и сатрепетне текстове о њиховим књигама писао. Сви су ти писци знали да српским језиком зборе и пишу. И кад се нису баш сасвим Србима осећали, имали су српску књижевну националност. За разлику од онога што се иначе о мени мисли, производи и лаже, ономе кога то буде занимало моћи ће у тим мојим сећањима и есејима, црно на бело, да види како те ствари стоје. Што се „мрачних деведесетих“ муслимански свет више окренуо према онима из „ханджар дивизије“ него према овима са којима су били Меша Селимовић и Скендер Куленовић, то сматрам сасвим трагичним за тај свет. Најбољи из тог света знали су то, и онда и данас. Српски језик и српска књижевност били су, а и данас су, наша и њихова отаджбина, можда једина поуздана отаджбина.

* Мислите ли да се српски интелектуалци и даље деле на оне који су за Доситејев концепт - да образујући Србију европском културом, Европу доведемо у Србију, и оне који су за Вуков - да Србију, каква јесте, одведемо у Европу?

- Срби се множе дељењем! Они који су од тога концепте направили, подгревају наше међусобице и инструментализују несрећу наше неинтегрисаности. Таквом једном Филозофу Паланке, и саме планине у динарском ареалу, и у турском ропству, заклањају небо и видик, па се ту, ето, стварала затворена, назадна, патријархална култура, Вукова и вуковска; дочим, у војвођанској равници и под лазурним, раблезијанским небом, све трепти од „К. унд К.“ слободе. А шта ћемо, рецимо, са Ловћеном и Нјегошевим небом и видиком, припитао је М. Ломпар.

Нити би Србију требало водити у Европу, нити овакву Европу доводити у Србију: ми смо ово овде, а они су оно тамо.

* Спадате у интелектуалце који су подржали проглас за политичку неутралност Србије. У чему би била добит земље у таквој позицији?

- Добит би, између осталог, могла бити и та, кад се стекну услови, да се промени преамбула Коштуничиног устава, и да се ту упише да самостално Косово (Косова) нећемо признати до Судњега дана. А ни после њега...

* Чини ли вам се да добар део савремених српских писаца показује удворички однос према власти тиме што не пише о кључним проблемима друштва, свесно одбија да у књиге стави друштвенокритичну ноту?

НАЦИОНАЛНА МЕМОРИЈА КНјИГА „Запиши и напиши“ има поднаслов - „по (не)сигурном сећању и поузданом читању“ - а то значи да сам сећањима из књиге „Запиши то, Рајко“, која су „Вечерње новости“ и „Печат“ у наставцима објављивали, додао и текстове о делима писаца којих сам се сећао. И једна и друга књига не почињу случајно Андрићем, јер је Андрић класично смирио и хармонизовао најзначајнију линију српске културе; у његовом се делу канонизовао наш књижевни језик и стил. И више од тога, претеривао је неко, „Проклета авлија“ се може читати и као укупна разногласна српска књижевност у малој, али савршено спакованој књизи. Да одмах додам, ми у двадесетом веку имамо не једног, већ два највећа српска писца - Андрића и Црњанског - онако како Руси у деветнаестом имају Толстоја и Достојевског, те не знам зашто бисмо једног другим самеравали. Црњански је попут какве језичке антене која је примала и собом преуређивала разне језичке таласе, а онда их, посвојене, собом обојене, емитовала на хартији као колико словни, толико звучни запис свеспасавајуће националне меморије чија нас синтакса утешитељски преплављује - каже Ного.

- Нека писци пишу како год хоће. Када се несрећна Марина Цветајева вратила у совјетску Русију, почели су је разни комесари наговарати да пише ово и оно. Најзад јој се један обратио: Напишите то, Бога ради. Цветајева је тихо узвратила: Ја наредбе од Бога примам непосредно. Разни су извођачи бешчашћа. Али најжалоснија је она сорта која своја писанија подешава за суседство, а онда и за Јевропу, самомрзитељским, страсним самопорицањем. Једном ће се та болест проучавати. А проучаваће се и од кога су наруджбе примали.

* Књижевност или озбиљна друштвена мисао не бива забрањивана као некад, али је скрајнута и, чини се, бескорисна у односу на дела која припадају култури забаве?

- Тривијална књижевност свугде постоји. И нека постоји. Али су само код нас, ови који владају, тривијалну књижевност ставили у центар, а све што је висока култура, гурнули на маргину. Који владају, према себи су изабрали. Неће се последњи смејати они који се подсмејавају вредностима.

* Колико вам смета свеприсутност политике, а колико вас инспирише?

- Док сам био млађи и живео у Сарајеву, свеприсутност политике није се могла поднети без ракије. Без какве анестезије морално осетљиви људи не могу поднети ни диктатуру, ни демократуру. А тек ову травестију, ово жалобно позорје? Од тога сам и емигрирао у сећање и писао ове књиге о апостолима лепоте и бола које сам, срећом, познавао, и који ми се са раздаљине од готово пола века чине као да су/смо живели пре Потопа.

* Слажете ли се са онима који кажу да смо се у дуго сањаној демократији пробудили у свету који затичемо у Селимовићевим романима - свету моћника и силника што се вребају међусобно, окрутни у похлепи, незасити у пороцима, мржњом заслепљени?

- У дуго сањаној демократији пробудили су се они који су је дуго сањали. Ја нисам. „Демократа је човек који не сме да се усами“, писао је један који се у то разуме. И Андрићеви и Селимовићеви јунаци стварани су тако што је ово у оно време претакано. И обрнуто. Питао је Меша Андрића једном како одолева темама из савремености, а Андрић му је лаконски одговорио да је прошлост оно што остаје. У Андрићевим свескама 1942/43. има списак десетине спаљених српских села у источној Босни са именима побијених фамилија, чак и именима оних који су их побили. А одмах испод тих исписа Андрић је уписао Гетеову мисао: Хронику пишу само они којима је стало до садашњице...

Лјудски зверињак, а свет је пун гада, и крштеног и некрштеног, актуализује опаску оног циника који је рекао да што више упознаје људе, све више цени звери.

* Да ли савремена српска поезија, проза, уметност и култура уопште, потврђују речи Новице Петковића и показују свету да „Косово није ма какав, него почетни простор наше културе“?

- Гласна већина оних који данас пишу прозу, па и поезију, на њима омраженом „джиберском“ Вуковом и вуковском језику, јер немају на којем другом, најрадије би да се Косово не помиње, да се из памћења избрише, а са Косовом и народна епска и лирска поезија, Нјегош и Андрић. Да се са том српском вертикалом, најзад и дефинитивно у Хагу заврши, не би ли тако, и на почетку и на крају била само њихова реч. Не бива. Српска књижевност је моћан океан смисла, а њихове речи, изгледа, не умеју да пливају. Да ће се што тако догодити, упозоравао је, и од тога зебао, зналац Новица Петковић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)

The Clash

27.05.2012. 15:00

Rajko Petrov Nogo se cesto poziva na knjizevne velicine kao sto su Andric i Crnjanski.Ratnih 90-ih,njegove kolege po peru Gojko Djogo,Momo Kapor,Brana Crncevic,Dobrica Cosic i on sa njima ,vise su licili na ratne huskace nego na pisce.Gore navedeni pisci na koje se gospodin poziva nikada se nisu kompromitovali na taj nacin.Treba razmisliti o tome .

Boza

28.05.2012. 08:16

@The Clash - Decko da si makar procitao ceo intervju sa Nogom a ne samo uokvireni pasus znao bi da lupetas gluposti.Citaj knjizevnost,a ne kolumne,bices mudriji.Hvala!

The Clash

29.05.2012. 10:04

Nikada ne treba govoriti u superlativu o nekome.R.P.Nogo govori o Andricu i Crnjanskom.Nesporno je da su veliki pisci.Ne spominje recimo Danila Kisa koji je najvise prevedeni pisac ikada sa ovih prostora u Evropi.Verovatno zato sto nije po ukusu nacionalista.Sto se tice uloge pisaca u proslom ratu?Pogledajte izjave i intervjue gospodina Noga,Djoga,Kapora,Cosica,sa jedne strane,pa Abdulaha Sidrana i nekih hrvatskih pisaca i videt cete njihovu inverziju zdravog razuma.Nisu to nimalo naivne reci .