Доброта у задњи час

СВОЈ последњи комад, "Ускршњи блуз" - у београдској верзији "Блуз за Месију" - Артур Милер (1915-2005) дорађивао је до пред смрт. Манипулација медија и медијима, корупција, сејање страха, моћ новца, које писац подвргава бритком језику сатире... по многима, били су непријатно огледало у које Бродвеј и друга "промотивна" позоришта Америке нису желела да се погледају. Тако је светска премијера "Блуза" одржана у релативно безначајном позоришту Гатри у Минеаполису.

Европску премијеру комад је у режији славног Роберта Алтмана, имао прошле године у Лондону, на једној од сцена Олд Вика, коју је, као уметнички директор водио Кевин Спејси.

МЕСИЈА У НАМА

НАЖАЛОСТ, тема која се "развијеном Западу" већ догодила, постаје сурово транзицијски препознатљива и под нашим небом. Отуда Јагош Марковић збивања у овој сатири сели из Милерове “банана државе” у Јужној Америци овде, у Србију, где се сада чак и химном, званично, спас тражи од свевишњег.

Да ли смо дошли дотле, да чекамо Месију? Да ли, три године после гашења светла на крају тунела, видите неког емпатичног “с ове стране неба”, ко “представља наду”, како каже један лик у комаду?

- Да, видим. Месија је ту у нама, али га не чујемо од похлепе, буке, беса, огавне музике, дроге... јер нећемо да се суочимо са својим грешкама.Ваља се и помолити за наше душе и наш образ. Задње време је дошло! Дајемо већ годинама озбиљан прилог историји бешчашћа и то свакодневно. Упркос свему, ја верујем у добру будућност. Јер, зло је јаче од слабости, али не и од доброте.

Идеали, нада, предивни осећај слободе, саосећање, стид... скоро да смо заборавили све те термине којима барата Милер, нестао је њихов садржај. Или, ипак, још имамо за шта да их вежемо?

- Имамо за шта да их вежемо, а то су добри људи. Апсолутно има још људи који држе систем. Но, истина је да су се: “...ишчашила из зглоба свога, времена ова... “ Апокалипса је ту, аморал се већ подразумева, како вели Брехт: “Скоро да се са рођеном сестром спава без властитог задовољства.” Па, и природа се буни, видите шта значе ови цунамији који иду као опомена из утробе земље.

МЕНјАТИ СЕБЕ

У КОМАДУ, сељани се надају да ће баш њихово село бити изабрано за јавно распеће, телевизија се бори за ексклузивни пренос, диктатор жели морбидни пир не би ли ућуткао незадовољнике, а зарадом попунио државни буджет... Где је ту сличност са нама?

- Сматрам да поглед у себе треба упрет` прво! Ја не могу мењати свет, али себе - ДА! Овај комад се збива увек и свуда, на жалост. И у земљи Артура Милера и у свакој другој - не мислим буквално на сиже, већ на стање духа. На то да се природа буни, а свет се прави луд. Климу злостављају, она узвраћа, каменују се добри даваоци крви и то је тако вазда било. Али, зарада на томе и то преко распећа, које ће се емитовати на телевизији, да би се од реклама зарадило... Е, та перверзија личи на овај двадесетпрви век.


Као уметник који нас, имагинацијом, усред Милеровог “терора стварности”, води до прочишћења, да ли верујете да, рецимо, после овакве представе, у обичном животу будемо, како у том контексту каже филозоф Валтер Кауфман, “критичнији, скептичнији и човечнији”?

- Наравно да верујем да ћемо бити човечнији, да ћемо се макар корак ближе примаћи људскости и, ако само једне очи једну слику из представе сачувају као заштиту у тренуцима слабости, онда све ово има дубоког смисла. Ја, лично сам прикопчан на друге фреквенције, на Достојевског: “Лепота ће спасти свет“, а скепсу и цинизам остављам другима.


“Ископаше ти очи, лепа слико...”, фреска Симониде у сценографији, мајмун дизач тегова Миће Поповића - да ли су то неугодни наговештаји “времена које нам прети да може доћи”, како пишете у адаптацији комада, а нисмо их функционално препознали?

- То време је и за нама и око нас. Али избор постоји и задњи је час да се определимо за духовност коју имамо. Зато овај вапај са Црвеног крста (локација Београдског драмског позоришта - СЛ. В.), да спасимо нашу духовност и одемо корак ближе љубави.

САМО ЧОВЕК

Како бисте одговорили на питање из драме: Да ли бисте иступили из људске расе, када би постојала нека друга, којој бисте могли да припадате?

- Не, не, не и никада не! То што си људско биће, не значи да си човек. Големи труд је потребан за то. Читати: Владета Јеротић, "Индивидуација или обожење", или, још боље, старац Тадеј - какве су ти мисли, такав ти је живот.


ТРАГОМ СЛАВНИХ ГОДИНА

Београдско драмско позориште, које управо заокружује 60 година постојања, једно је од првих код нас играло савремену америчку драму, па и Артура Милера, што је занавек обележило "златну еру" куће на Црвеном Крсту.

Враћајући се Милеру, а враћајући и Јагоша Марковића који је, готово почетник, пре две деценије овде режирао "Чарапу од сто петљи" Александра Поповића, позориште поново успоставља идентитет маркантне градске куће.

У Марковићевој представи (адаптација и режија), а према преводу Зорана Пауновића, играју Драган Бјелогрлић, Драган петровић, Лјубинка Кларић, Александар Срећковић, Марко Живић, јана Милић, Паулина Манов, Стефан Капичић, Драгиша Милојковић, Мики Дамјановић, Душан Савчић, Славиша Ивановић, Срђан Вујковић, Милош Вујковић и Огњен Стојнић. Сценограф је Душко Оташевић, костимограф Марина Меденица, а музички сарадник редитељу био је Ђуле ван Гог.