Рај за са­ти­ри­ча­ре

КНјИ­ЖЕВ­НИК Ду­шко М. Пе­тро­вић је ове го­ди­не на Са­јам књи­ге у Ба­ња­лу­ци (20-26. сеп­тем­бра) до­шао с три но­ве књи­ге. "Књи­жев­ни ате­ље Ба­ња­лу­ка - Бе­о­град" (уред­ник Пе­тар Па­вић, Ко­чи­ћев унук) об­ја­вио је књи­гу ње­го­ве са­ти­рич­не по­е­зи­је "На вр` бр­да врх др­жав­ни мр­да", где је овај наш са­ти­ри­чар "опе­вао" вре­ме од 1994. го­ди­не (од "бу­са­ња у све ју­нач­ки­је гру­ди") до да­нас (до "ју­на­ка и про­сја­ка пред цр­квом").
У из­да­њу "Би­не", Ба­ња­лу­ка - Бе­о­град - Под­го­ри­ца иза­шла је "Ан­то­ло­ги­ја са­ти­рич­ног афо­ри­зма Ре­пу­бли­ке Срп­ске" у из­бо­ру и с по­го­во­ром Ду­шка М. Пе­тро­ви­ћа, ко­ји ту књи­гу ви­ди и као при­ли­ку да са­зна­мо "шта су и ка­ко, у де­сет го­ди­на по­сто­ја­ња Ре­пу­бли­ке Срп­ске, са­ти­ри­ча­ри нео­збиљ­но на­па­да­ли, а шта и ка­ко озбиљ­но исме­ја­ва­ли" код "ове не­до­стој­но ша­ре­не до­ма­ће вла­сти и оне оси­о­не стра­не вла­сти, оли­че­не у ви­со­ком па све ви­шем пред­став­ни­ку".
За­вод за удж­бе­ни­ке и на­став­на сред­ства (Ис­точ­но Са­ра­је­во) об­ја­вио је књи­гу "Је ли иког стид?" Пе­тро­ви­ће­ве са­ти­рич­не пе­сме, при­че, ко­зе­ри­је, афо­ри­зме и са­ти­рич­не ве­сти, на­ста­ле од ју­на 68-е, до по­чет­ка ове го­ди­не, иза­брао је (из књи­га, но­ви­на, ча­со­пи­са и ра­дио и ТВ еми­си­ја) про­фе­сор Пре­драг Ла­за­ре­вић, ко­ји је - под­се­ти­мо - пре три го­ди­не об­ја­вио и мо­но­гра­фи­ју "Са­ти­ра мо­ти­ви­са­на ро­до­љу­бљем или је­да­на­ест књи­га Ду­шка М. Пе­тро­вић".
- Ср­би има­ју, до­бру, бо­љу, мо­жда нај­бо­љу са­ти­ру - ка­же Пе­тро­вић. - Срећ­ни на­ро­ди не­ма­ју ни ова­ко до­бре са­ти­ре, ни ово­ли­ко са­ти­ри­ча­ра, али не за­то што ни­ко њи­хов не би умео да ова­ко же­сто­ко са­ти­ри­ше оси­о­ну, ба­ха­ту власт, не­го за­то што ова­кве оси­о­но­сти и ба­ха­то­сти, ова­кве ко­руп­ци­је, пљач­ке и оти­ма­чи­не ниг­де на све­ту не­ма! Ово је рај за са­ти­ри­ча­ре.
Шта да­нас са­ти­ри­чар мо­же да ура­ди, кад ни­је мо­гао Ра­до­је До­ма­но­вић?
- До­ма­но­ви­ћа је баш ње­го­ва стран­ка, чим се по­пе­ла на власт, по­сла­ла не­где у ино­стран­ство; да их не оме­та у вр­ше­њу вла­сти, у вр­шља­њу по вла­сти. Ни да­нас ни­је мно­го друк­чи­је, ако сте на­сло­ње­ни на не­ку ор­га­ни­зо­ва­ну по­ли­тич­ку оп­ци­ју. Што се ти­че прак­тич­ног, ди­рект­ног учин­ка, не ве­ру­јем да је икад и игде са­ти­ра сру­ши­ла не­ку не­де­мо­крат­ску власт или не­ку де­мо­крат­ску (раз­ли­ка је све ма­ња!); не ве­ру­јем да је иоле озбиљ­но на­у­ди­ла њи­хо­вој вој­сци, њи­хо­вој тај­ној и јав­ној по­ли­ци­ји, њи­хо­вим по­ре­зни­ци­ма, ту­жи­о­ци­ма, су­ди­ја­ма... Са­ти­ра је бом­ба с од­го­ђе­ним деј­ством. Са­ти­ра де­лу­је на свест; спо­ро, али си­гур­но.
Са­ти­ри­ча­ри твр­де да је ово вре­ме без­у­мља, има ли уоп­ште сми­сла бо­ри­ти се?
- Ов­де се сва­ка но­ва власт по­на­ша као и прет­ход­на, као да оне би­ра­ју на­род а не на­род њих. Про­ме­не вла­сти не до­но­се Ср­би­ји и про­ме­ну све­сти оних ко­ји те вла­сти чи­не. Јед­но­у­мље, из ко­јег смо се је­два оте­ли, са­да се још и раз­мно­жи­ло, сад је сва­ка по­ли­тич­ка ко­а­ли­ци­ја са­мо прост збир јед­но­ум­них по­ли­тич­ких гру­па и то би от­при­ли­ке би­ло то без­у­мље. Оно што отва­ра на­ду, што осми­шља­ва сва­ку па и са­ти­ри­ча­ре­ву бор­бу за бо­љи­так је­сте са­зре­ва­ње све­сти оних ко­ји гла­са­ју и уве­ре­ње да ве­ћи део оног што је до ско­ро би­ло уоби­ча­је­но (не)нор­мал­но, не­ма ви­ше ни­ка­квих шан­си. Сад, ко­ли­ки је ту учи­нак са­ти­ре? Ве­ро­ват­но са­мо ма­ло ве­ћи не­го што ми­сли ве­ћи­на оних ко­ји ишта чи­та­ју и си­гур­но мно­го ма­њи не­го што ве­ру­ју они ко­ји упор­но пи­шу баш са­ти­ру.
Из све­та су нам до ско­ро сти­за­ле оце­не да смо нај­го­ри, не­ко­о­пе­ра­тив­ни, а са­да да смо нај­бо­љи?
- Све што нам та­ко до­ла­зи из све­та по­ла­зи од њи­хо­вих, а не од на­ших ин­те­ре­са. Не ве­ру­јем да смо са­да нај­бо­љи, као што ни­сам ве­ро­вао ни да смо пре би­ли нај­го­ри. Исто­вре­ме­но, до­бро је што ми ствар­но ни­смо ни бо­љи ни го­ри од тих ко­ји нам та­кве по­ру­ке ша­љу, али је ло­ше што су они све ви­ше та­кви ка­кви су, а ми све ма­ње она­кви ка­кви би тре­ба­ло да смо.