Наша Јованка Орлеанка

Лепотица и херој, ратница и дама... Све је ово била Софија Јовановић - добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912 до 1918. године, жена коју су Французи назвали "српска Јованка Орлеанка".

- Чак 13 ордена је добила моја прабака – каже за "Живот плус" Сања Крсмановић Тасић, драматург, глумица и поносна праунука Софије Јовановић.

Она је направила представу "Приче хлеба и крви" о храброј прабаки, која почиње констатацијом да је потрошачки свет поништио културу сећања у корист "културе заборављања". Уметница признаје да је откривањем Софијине историје доживела сопствену метаморфозу.

- Схватила сам сву величину подвига моје прабаке, рођене Београђанке, кћерке чувеног месара Јовановића из Душанове улице. Имао је он много кћери и гласно жалио што нема "сина јунака, осветника Косова". Иако је била девојчица, кад јој је отац умро, Софији су се те речи урезале у душу - прича Сања.

Софија је била лепотица матуранткиња кад је избио Први балкански рат. Одсекла је косу и

- Софија је у том паклу стекла први орден на коме пише "Осветници Косова", као што је њен отац желео. Детаље подвига не знам, јер није волела да прича о рату. Говорила је да је њена генерација ратни вихор схватила као сваку другу стихију, непогоду од које се треба штитити удруженим снагама - објашњава Сања.

Показује слику лепотице у униформи, утегнутој фишеклијама, са комитском кратком пушком. Софија је крстарила иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. На њеним грудима низала су се одликовања, а француски репортери назвали су је "српска Јованка Орлеанка". Њен лик нашао се и на немачкој дописници с натписом "Жена-војник у рату 1912. године", а слика у униформи објављена је на илустрацији париског "Малог журнала" 1912. с потписом "Српска хероина - госпођица Софија Јовановић".

По окончању Другог балканског рата, униформу је заменила хаљином и запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Нажалост, мир је потрајао само неколико месеци. После Сарајевског атентата искусним ратницима било је јасно да се спрема напад на Србију. Када је рат објављен, Влада из Ниша је наредила војсци да не брани престоницу на граници, по савету савезника. Београђани, међу којима и 22-годишња Софија, мислили су другачије.

У ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке Великог рата, у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на непријатељску територију. Војска је тражила добровољце да пређу Саву, извиде непријатељске положаје и пресеку телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста до штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, коју су ратни другови у шали звали Софроније због мушке храбрости, а са њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић.

- Понели су и две српске заставе. Прешли су реку и изненадили аутроугарску посаду која се разбежала. Уништили су телефонске комуникације, а Софија је на караулу ставила српске заставе, које су непријатељи видели из Земуна. Покупили су аустроугарско наоружање и муницију и под топовском ватром вратили се у Београд - прича Сања Крсмановић Тасић.

То није био њен последњи поход на непријатељску територију. Браниоци Београда испрели су легенду о црнокосој девојци опасаној реденицима и бомбама, која ноћу прелази Саву и уништава топове који су рушили Београд. Софија је учествовала и у страшној бици на Дрини, кад је српској војсци нестало топовске муниције. Српска артиљерија постали су четници, који су у ноћним нападима бомбама чистили непријатељске ровове. Баш као и у пресудним тренуцима Колубарске битке...

У октобру 1915. године Немачка је повела офанзиву на Србију, а црнокоса лепотица у

- Преживела је и албанску голготу, учествовала 1918. у пробоју Солунског фронта. Била је рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања и постала најодликованија жена у Великом рату - поносно истиче Сања Крсмановић Тасић.

НА ШТИКЛАМА БЕЗ ДЕЛА СТОПАЛА

Софија Јовановић се после војничке голготе удала за ратног друга и није се појављивала у јавности.

- Бака је била права дама. Поново је обукла хаљине и високе штикле, не знам како је то успевала без половине стопала. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина за проливену крв плати на било

НЕОБИЧАН САН

Крајем деведесетих година прошлог века, у југоносталгичним интелектуалним круговима Београда, били су модерни антиратни позоришни комади.

- Игрла сам у уличној представи, на костим сам ставила 13 ордена моје прабаке. Исте ноћи сам је сањала. Дуго ме је гледала својим строгим тамним очима. Осетила сам стид због игре с њеним одликовањима. Пробудила сам се и озбиљно замислила, у каквим мукама и ужасима је то ордење стечено. Био је то први корак у откривању тајне историје моје прабаке Софије - искрена је Сања.