Београдске приче: Предратна упозорења на опасност од дроге

Мада је то време било потпуно другачије за путовања и путнике, а преко Атлантика се могло само уз дуго, вишенедељно путовање бродом, угледни београдски листови су добијали веома упечатљиве новинске материјале са друге стране планете. Овог пута скрећемо пажњу на текстове "Времена" из Боливије, као и из САД. Оба су се односила на употребу наркотика. Вешти новинари су упозоравали да ће се ова опасност ускоро проширити и на Европу. А баш тако је ускоро и било...

- Милион и по килограма кокиног лишћа производи годишње Боливија - почиње причу Богољуб Цикота, репортер листа "Време" августа 1939. године.- Једну трећину извози у остале делове света где се од кокиног кишћа производи скупоцени кокаин. Остало остаје у самој земљи, што углавном потроше индијанци, који мање пуше али више жваћу кокино лишће, уживајући опојно дејство кокаина, а упопашћавајући организам.

Прочитајте још - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: "Огњене вечере"

Репортер потом описује прашуму Јунгас, упозоравајући да "није онаква како је многи Европљанин замишља". Поред непроходних делова, кроз њу се протеже неколико путева који пролазе кроз шуму поморанџи, мандарина, банана и другог јужног воћа. "Све то расте дивље, само мањи део користе култивисани људи, углавном због свог личног задовољства".

Успон ка врховима Кордиљера, где су се налазили засади коке био је опасан и због велике надморске висине. Новинар бележи како су многи настрадали између висине од 3,5 и пет хиљада метара, јер су заспали за воланом. Та врста погибије названа је "сорохће", што су урођеници преводили као "слатка смрт". Поред пута налазило се по неколико крстача на свакој кривини, обележавајући гробове неких људи који су овде настрадали.

- Углавном су то људи који долазе из нижих делова прашуме Јунгаса и навикли су на тропску климу. Путујући преко Кордиљера они не могу да се брзо аклиматизују на овако великој висини. Долазећи тако са својим караванима на врхове Кордиљера, они одједаред осећају неку угодну уморност и неодољиву потребу за сном. Сама помисао да би се ту, на сунчаним врховима могли мало одморити, ствара једно чудно, али веома угодно расположење. Они полако губе вољу и сваку енергију да наставе пут. Осећају потребу да се бар пет минута одморе и тако прикупе снагу за даље путовање. Али, сваки минут који човек губи на оваквом месту постаје судбоносан по живот... Многи легну поред пута и заспу.

На тако великој надморској висини, то је неопростива грешка.

Уследио је силазак, поново топлија клима и тропско дрвеће и еукалиптуси...

- Навратили смо на посед Дон Карлоса Гуачаље који припада једној од најугледнијих боливијских породица. Његов отац био је и председник Републике Боливије. Већ на његовом имању нашли смо коку! Чудна је то биљка. То су обични мали џбунићи, који израсту једва један метар високо. И то не свугде. Ако посадите коку на равно земљиште, она ће угинути. За њу морају да праве специјалне басамаке (степенике) на косини брда, и тек онда она може да успева. Зато плантаже коке изгледају као нека ребраста поља, на којима расту мали зелени грмови.

"Кока успева целе године. Када јој поберу лишће она одмах потера друге и тако се берба врши три пута годишње".

- Дошли смо до једне велике пресе, где се пакује кокино лишће и транспортује за Ла Паз... Преса је направљена од дрвета, а једно велико дрвено вретено, кога су окретали људи, притискивало је ситне исушене листове коке правећи од њих мале пакете направљене од бананиног лишћа увијеног у врећу. Сваки радник имао је свој посао: једни вежу коку, други товаре, трећи газе да би направили пакет...Обављао се посао жвачући кокино лишће. Није било ни једног урођеника који није уживао коку.

Прочитајте још - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Вечите муке за паркинг

Аутор текста Богољуб Цикота примећује да је кока урођеницима гасила жеђ, "убијала" глад, крепила уморни организам... Она је урођеницима и вода и хлеб и животна енергија. Али само за почетак. После наступа апатија као и после сваког сличног наркотичног средства. Због тога сви постају робови коке. Стално држе у устима кокино лишће па изгледа да им је једна страна лица увек отечена. Усне су им црне и испуцале. Њихов изглед временом постане блазиран, а многи од њих не могу ни да говоре, јер им је језик утрнуо и задебљао.

- То је кока, чији скупоцени кокаин на једној страни разара организам многих, док на другој страни спасава животе често у часовима, када је већ свака нада изгубљена.

Вешти новинар-репортер описује и повратак натраг, са плантажа коке. Овог пута озбиљно загледан у возача и забринут да га не опхрва "слатка смрт", опијеност због које су многи напустили овај свет. Или због коке. Свеједно.

МАРОУАНА

Некако у исто време дописник из САД Валтер Ћук пише о "мароуани".

- Мароуану је пласирао Мексико. У Њу Орлинсу се први пут појавила 1910. године. Испочетка су је уживале само пропалице, а после тога морнари без лађа. На крају капетани бродова, а на крају цела Америка.