Београдске приче: Последња кафанска одбрана Београда

НАЛЕТИ модерних токова траже од људи посебну вештину како би ипак задржали своју аутентичност. Тако је једна старија београдска генерација искусних спортиста са Ташмајдана и градских интелектуалаца основала удружење "Последња кафанска одбрана Београда". Пред налетом кафића и шопинг молова, ресторана брзе хране и пића, они су се уместили у кафани поред Бајлонијеве пијаце, где им амбијетн и данас чине карирани столњаци, а келнери седе са гостима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Град из старог споменара

Један од оснивача овог боемског а духовног удружења је инжењер Слободан Јовановић, човек са раскошним светским искуством, бројним годинама које је провео у различитим европским метрополама и гигантском љубављу коју гаји управо за - Београд.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Престонички амбијенти тридесетих

- Овај град је изнедрио људе посебног шмека и хумора, са јдном космополитском лежерношћу која не признаје никакве ауторитете - почиње Јовановић приповедање за "Београдске приче".- Овај град има нека неписана правила понашања, суптилна и невидљива за разлику од светских метропола где се тачно и прецизно зна кућни ред понашања и живљења. То је осетио најбоље Момо Капор и тај стил и менталитет обрадио као најбољи послератни хроничар овог града.

Причу о старом Београду наш саговорник почиње приповешћу о свом оцу Драгославу Јовановићу, који је 1938. године дипломирао на Правном факултету и као адвокатски приправник се активно бавио спортом. Био је члан веслачког клуба, али и секретар Београдског тениског клуба (БТК) који је имао терене на простору данашњег Ташмајдана. Његови другари и он су успели у предратни Београд да доведу чувеног тенисера Дона Баџа и то је била врхунска сензација у престоници.

- Београд је тридесетих година живео као и све европске метрополе - наставља Јовановић.- Важни су били светосавски балови, постојали такозвани соареи тениског клуба, а матуранти су имали строго наређење да после осам или девет сати увече не излазе из куће. Носили су се шешири по последњој париској моди. Постојало је и клизалиште на Калемегдану. Тако се поред Букурешта и Београд називао "Мали Париз". Одатле и име чувене кафане у Бирчаниновој улици. Том развоју града много је допринела и руска емиграција чија средња класа је побегла од револуције двадесетих година. Дали су велики печат науци, архитектури, култури...

Али у Београду тога доба стасава и класа трговаца који свој капитал улажу у развој града и Србије. Овде се јавља филантропски покрет задужбинара који зидају палате и поклањају их отечеству.

Будући да је наш саговорник градио каријеру широм света, посматрао бројне метрополе, његово виђење нашег града је умногоме аутентично.

- Београд има своју необичну енергију. Неку посебну магију. Можемо га видети и као Вавилон који се после толико уништавања, бомбардовања и ратова увек диже из пепела као митска птица Феникс. Гледајући га - он није архитектонски леп град. Када се у Паризу попнете на неку зграду у центру видите потпуно равну линију кровова која одражава архитектонску харомонију, ред и дисциплину, али и једно линеарно размишљање и понашање људи који ту живе, мисле, раде и стасавају... Попните са на било коју зграду у Београду, у центру или периферији, и видећете апсолутни урбанистички хаос, збрку и несклад. Међутим, колико год то одавало неестетску слику, таква архитектура града указује на огромну индивидуалност људи који ту живе и који морају да се снађу у том простору и времену.

Тренутно је Београд, како објашњава Јовановић, у "модном светском тренду бетона".

- На све стране је бетон. Од Бетон хале до парка на Славији, до Трга Републике и најављене "бетонизације" Калемегдана и Топличиног венца. За последицу овог покрета на жалост имамо сечу дрвета. А дрво је као што сви знамо још библијски симбол живота. Трајања. Дрво нам је подарило сенке хлада, плодове, материјал за кућу, задржавало је воду... Када се дрво посече остану годови који имају кружне линије баш као што их имамо и ми на кружним деловима кажипрста. Када прођете Душановом улицом стоје посечени платани као војници. Подсећају ме на позоришни комад "Дрвеће умире усправно".

Наш саговоник се пита шта је онда оно што можемо да оставимо потомцима?

- Један мудар човек рече да су то само две ствари: корен и крила!

Београд као вечни град ће се изборити и са овим модерним токовима. Неће му то бити први пут у његовој миленијумској историји.

На питање шта ће бити с нама, Јовановић одговара кроз стихове једног песника из Нове вароши.

- Свакога вреба сопствена душа. А душа је старија од звезда.