БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Престонички амбијенти тридесетих

Одавно је уврежено да Београд зовемо српском престоницом, иако је ово главни град Републике Србије, а република је државно уређење које нема краља, па самим тим - ни престо. Међутим, познаваоци језика одавно не исправљају ову грешку као кобну, већ пуштају разним ауторима да уместо појма "главни град" Београд окарактеришу и као "престоницу". Једноставно, то је постао део фолклора и навика коју ћемо тешко искоренити.

Сада се враћамо у време када је град могао да буде означен као престоница, јер је Краљевина Југославија до послератне смене власти имала и престо и краља. Додуше, у време када су ови снимци настајали држава је била обезглављена због убиства краља Александра у Марсељу 1934. године, кнез Павле је био намесник, а малолетни краљ Петар је чекао своје (касније ће се испоставити злосрећно) време да заседне на југословенски престо.

Снимци су дело фотографа листа "Време", као и ондашњих различитих градских хроничара који су делове историје бележили држећи фотоапарат у руци. Та, необична справа била је прилично скупоцена и престављала је привилегију добростојећих и добро опремљених Београђана.

У то време трамвајска пруга је спајала Позориштни трг (данашњи Трг Републике") са Славијом, а Кнез Михаиловом је "царевала" "Грчка краљица", кафана која је умештена у центар ове улице. Тада је била међу најпрестижнијим, да би данас више од деценије зјапела празна и запуштена, као ругло срца Београда.

Трамвајска пруга се простирала још једним важним правцем - од Скупштине до Теразија, где ће се касније спуштати стрмо ка Зеленом венцу дуж Призренске улице.

Прочитајте још - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Београд пре два века

Када већ помињемо здање Народне скупштине, баш те 1939. године новинари испраћају још један интересантан догађај - Постављање монументалних скулптура поред скупштинског степеништа, где и данас стоје. Вајар Тома Роксандић је осмислио композицију "Играли се коњи врани", која и данас стоји испред најважнијег репрезентативног здања у граду. У тренутку када фотографи успевају да овековече постављање споменика, фигуре коња још нису биле довршене - недостајала им је глава.

Можда најшармантнији текст који налазимо у лето 1939. године у листу "Време" јесте жалопојка једног новосадског трговца чији одјеци су досегли до Београда. Текст је овековечила и живописна фотографија несрећног трговца који наоружан седи у пиџами усред своје радње.

- Невероватан малер прати трговца г. Мирка Фукса, власника аутомобилске радње "Аутокар", на Трифковићевом тргу, који је имао одиста ретко "задовољство" да му радња у току шест недеља буде четири пута похарана. У последња три случаја поред новца лопови су однели и нову писаћу машину, јер је Фукс после сваке похаре куповао нову машину. Пошто су досадашња полицијска трагања остала безуспешна, то се г. Фукс одлучио да лично стражари у својој радњи. Због тога је пренео и кревет који је поставио усред радње.

МЕДИЈИ И ШТАМПА

Подсећамо да су медији у време 1939. године били знатно оскуднији у односу на данашње. Штампа је имала приоритет у информисању становништва, а радио програм је био у озбиљном узлету као новији, али бржи вид проношења вести и информација.

Први листови неретко су носили у имену и епитет "вечерњи", баш као што ту традицију и данас чува наш лист. Суштина је била у томе да би током дана новинске редакције вредно радиле на прикупљању вести и фотографија, а да би најважније новине биле оне које би, тако целовите, у вечерњим часовима доносиле најприступачиније вести најширем делу публике. Баш као што је данас централна информативна емисија на свим тв програмима "Дневник" који у то време није могао да постоји, баш као и телевизијски програм.