Данашња Славија је за многе остала обележје Београда. За једне - по готово несавладивој саобраћајној кружној раскрсници, за друге по заосталом урбанистичком расулу, када ју је пре неколико деценија велики архитекта Урош Мартиновић назвао "Провинцијским рингишпилом"... За треће, опет, по томе што су јој данашњи облик у ствари одредили Немци током окупације у Другом светском рату.

Није овај део града лако дефинисати. А таква је била и његова прошлост. Некада је ово била периферија града, а до Славије су допирали таљигаши, који су одседали у кафани "Код три сељака" или преко пута, у "Рудничанину", који се налазио на месту некаданашње Митићеве рупе, а сада забавног парка на почетку Београдске улице.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Амбијент међуратног града

Па ипак, овај део града је био значајан и по томе што смо га некада звали Енглезовац, и то по британцу Френсису Мекензију. Он је као стари дипломата заволео Београд и решио да остане овде. Штавише, своју позамашну имовину је уложио у део који се налазио изнад Славије. Откупио је значајно земљиште, уредно га испарцелисао, направио добре урбанистичке визије и замисли, и тако понудио ондашњим варошанима да се скуће.

Све се то догађало давне 1879. године када је део од Његошеве па навише, ка Црвеном крсту Мекензи откупио овај поголем комад земље од Стојана Симића. Пре тога се овај део града звао Симићев мајур. Од тада смо тај део звали Енглезовац.

Бесмртни београдски хроничари, попут Николе Трајковића бележили су велику хуманост Мекензијеву, потогово према удовицама, сирочићима и другим угроженим групама.

Онај део приповести који је нама сликовит односи се на још једну Мекензијеву особину: трезвењаштво. Овај човек је био силно супротстављен пороцима и никако их није ни волео ни подносио. Купци плацева на његовом поседу морали су да буду искључиво они којима је чашица страна. Најзад, није волео ни оне који уживају у дуванском диму.

Тако да данас крајње необично изгледа да је овај бурни део Београда, начичкан хотелима, кафанама и кафићима, у ствари настао као визија човека који никако није био склон пороцима.

Штавише, Френсис Мекензи је био оснивач Друштва трезвењака, а у ту групацију су, дабоме, могли да се учлане само они који никако не воле чашицу, или они други - којима је забрањена.

ПОТОК

Са Славије па дуж целе Немањине улице некада је текао дуг поток. Обилне воде су одвајкада биле део амбијента овог дела града, па су овде постојали и бунари, као и остаци прадавних водовода. Вода се касније сливала скроз до Железничке станице, где се уливала у такозване Циганске баре, које су каснији Београђани прозвали Бара Венеција.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Сећање на градску лепотицу



САЛА МИРА

Још једно Мекензијево дело била је Сала мира, која је понела такво име јер је била посвећена миру и људској слози. Здање је направљено 1880. године о Мекензијевом трошку. Та дворана је служила за различите сусрете, али је потом била поприште многих страначких дуела. Током 1910. године претворена је у Социјалистички народни дом. После Првог светског рата ова зграда је претворена у кафану.